Molitva mnogihČlanak br. 15, 1985-1986.
Napisano je u Zoharu (Bešalah (Kada je Faraon pustio), i u Sulam Komentari, stav 11): “A ona je rekla: ‘Ja obitavam među svojim ljudima. On pita: ‘Šta ovo znači?’ i odgovara: 'Kada je Din prisutan u svetu, pojedinac ne treba da se odvaja iz kolektiva i bude sam, jer kada je Din prisutan u svetu, oni koji su primećeni i obeleženi kao sami, bivaju uhvaćeni prvi, čak i ukoliko su pravednici. Otuda, pojedinac ne treba nikada da se povuče od ljudi, zato što je milost Stvoritelja uvek nad svim ljudima. Zbog toga je ona rekla: ‘Ja obitavam među svojim ljudima, i ne želim da se odvojim od njih’”.
“Kada je Din prisutan u svetu” odnosi se na želju za primanjem zarad sebe, što je samoljublje, priroda sa kojom su stvorenja rođena, usled Njegove volje – Činiti dobro Njegovim stvorenjima. I, zbog toga što postoji želja za jednakošću forme, tada da ne bi bilo hleba srama, načinjen je sud [Din] da je zabranjeno koristiti posude primanja, izuzev kada pojedinac zna da može da se usmeri da prima u cilju da daje. Tada je njemu dozvoljeno da koristi posude primanja.
U skladu s tim, značenje za “Kada je Din prisutan u svetu” jeste to da kada je čitav svet uronjen u samoljublje postoji tama u svetu, jer ne postoji prostor da stvorenja privuku Svetlost zbog nejednakosti forme između Svetlosti i stvorenja koja tu Svetlost primaju. I, zbog nejednakosti forme načinjen je sud da stvorenja ne bi primila Više obilje u egoistične želje.
Zato, kada se pojedinac probudi i želi da ga Stvoritelj dovede bliže, a da dovede bliže znači da mu dâ posude davanja, što se naziva “dovesti bliže”, on tada traži da mu Stvoritelj pomogne. I, znano je da se pomoć koja dolazi od Stvoritelja naziva “Više obilje”, to jeste Nešama, “duša”. To je, kao što Zohar kaže, da je pomoć koja se prima od Gore u formi svete duše.
Iz tog razloga, ukoliko pojedinac dođe do toga da traži od Stvoritelja da baš njega dovede bliže Njemu, a viđen je da je sam, to znači da on razume da Stvoritelj mora baš njega da dovede bliže Njemu. Ali, zašto on misli da javnost može da ostane u svom trenutnom stanju, a jedino njega Stvoritelj treba drugačije da tretira?
To je zato što pojedinac razume da on ima zasluge koje drugi nemaju. I, iako ovi pojedinci ne pripadaju kolektivu zbog toga što razumeju da oni više od drugih zaslužuju da budu bliže Stvoritelju i razmatraju sebe za pravednike, oni su uhvaćeni prvi. Drugim rečima, svojstvo Din, usled primanja za sebe, prisutan je nad njima više nego nad drugima. Tako, oni postaju, po svojstvima samoljublja, još gori od drugih.
I, to je upravo zbog toga što pojedinac misli da on zaslužuje više od drugih ljudi. Drugim rečima, drugim ljudima je dovoljno da imaju ono što imaju, ali on misli da zaslužuje više od ostalih ljudi. Ova misao se zapravo razmatra za primanje, znači 100% samoljublje. Iz toga vidimo da je u njemu samoljublje počelo da se razvija više nego kod drugih.
Sledi da on stalno radi zarad samoljublja. A ipak, u sopstvenim očima on sebi izgleda kao pravednik, jer želi da radi kao davalac. I, on kaže sebi da je njegov zahtev Stvoritelju da ga dovede bliže ispravan, jer šta on traži od Njega? Traži to da mu Stvoritelj dâ snagu da drži Toru i Micvot da bi davao. I, kakva greška može da bude u tome što on želi da služi Kralju?
I, ovime se mogu objasniti reči Zohara. I, Zohar daje savet ljudima koji imaju zahtev koji dolazi iznutra usled toga što ne mogu da prihvate stanje u kojem jesu, a to je da ne vide nikakav napredak u radu Boga, a veruju u ono što je napisano (Zakoni ponovljeni 30:20): "Voleti Gospoda svoga Boga, slušati Njegov glas, i prionuti uz Njega; jer to je tvoj život i dužina tvojih dana". Ovi ljudi vide da im nedostaje ljubav i Dvekut [prianjanje] i oni niti osećaju životnost u Tori niti znaju kako da pronađu savet za svoje duše, kako da rade da bi u svojim organima osetili ono što je ovom tekstu rečeno.
A, savet je da se traži za čitav kolektiv. Drugim rečima, za sve što pojedinac oseća da mu nedostaje i za šta traži ispunjenje, ne bi trebalo da kaže da je on izuzetak ili da zaslužuje više od onoga što kolektiv ima. Umesto toga, "Ja obitavam među svojim ljudima", to jeste, ja tražim za čitav kolektiv zato što želim da dođem do stanja u kojem uopšte neću brinuti za sebe, već jedino o tome da Stvoritelj ima zadovoljenje. Zato, za mene nema razlike između toga da li Stvoritelj dobija zadovoljenje od mene ili zadovoljenje dobija od drugih.
Drugim rečima, pojedinac traži od Stvoritelja da nam dâ takvo razumevanje, koje se naziva "savršeno zarad Stvoritelja". I, to znači da će time on biti siguran u to da neće zavaravati sebe oko toga da li on zaista hoće da daje Stvoritelju, ili možda zapravo razmišlja jedino o svom samoljublju, znači o tome kako da oseti užitak i zadovoljstvo.
I, zbog toga pojedinac moli za kolektiv. Jer, kada postoji nekoliko ljudi u kolektivu koji mogu da postignu cilj, Dvekut (prianjanje) uz Stvoritelja, to će Stvoritelju doneti veće zadovoljenje nego ukoliko bi samo jedan pojedinac bio nagrađen time da ga Stvoritelj približi. Zato pojedinac sada isključuje sebe, i umesto toga on želi da Stvoritelj pomogne njima, jer će to Njega zadovoljiti više. Iz tog razloga, on moli za kolektiv, da Stvoritelj pomogne čitavom kolektivu i da im dâ taj osećaj – da oni primaju zadovoljstvo iz toga što i oni daju zadovoljenje Stvoritelju.
I, budući da je potrebno buđenje od dole, pojedinac sada i daje buđenje od dole, a drugi će primiti buđenje od Gore, zavisno od toga šta Stvoritelj promišlja da je korisno za Njega.
Sledi da ukoliko pojedinac ima snagu za takvu molitvu, on će se tada suočiti sa istinskom proverom – da li je on zaista i saglasan sa takvom molitvom. Međutim, ukoliko on zna da to što govori jesu samo prazne reči, i tada, šta on može da uradi jer vidi da se telo ne slaže s takvom molitvom koja je zarad čistog davanja bez imalo primanja?
I, ovde postoji samo jedan dobro znan savet: moliti Stvoritelja i verovati, iznad razuma, da Stvoritelj može da pomogne i njemu i čitavom kolektivu. I, pojedinac ne treba da odustane ukoliko vidi da je on već mnogo puta molio, ali na njegovu molitvu nije odgovoreno. I, to može da dovede pojedinca do očaja, pogotovo što mu se telo ruga i kaže: "Zar ne vidiš da ne možeš ništa da uradiš? I, mada si potpuno bez nade, ti ipak tražiš od Stvoritelja da ti dâ ono za šta je drugim ljudima nerazumno da mole".
Telo i dalje prigovara i kaže: "Hajde, kaži mi, ko od verujućih i pragmatičnih ljudi traži od Stvoritelja da mu dâ ono za šta je svim drugim ljudima nerazumno da mole? Štaviše, ti možeš i sam da vidiš da tebi nije odobreno čak ni ono što je manje u odnosu na zahtev za koji ti sada tražiš od Stvoritelja. I, sada ti hoćeš da tražiš od Stvoritelja da ti pomogne za nešto veliko. A to što ti tražiš zaista je veoma važno, zato što u svetu nema mnogo onih koji mole tražeći od Stvoritelja da im dâ snagu da izvršavaju akcije za kolektiv, i to tako da celokupna javnost bude nagrađena užitkom i zadovoljstvom kroz njihov napor, a što se naziva ‘potpuno i čisto davanje bez imalo samoljublja’.
"I, ti vidiš da tvoja molitva nije odobrena za nešto što je malo, i misliš da treba da tražiš za nešto što je važno, veliko i neprocenjivo". Na primer, možemo da kažemo da je vredno otići nekoj osobi koja ima tako skupocene predmete koji se nigde ne mogu naći. I, dođe osoba iz srednje klase, koja u svojoj kući jedva da ima i obične predmete, i iznenada joj padne na um da i ona treba da ima ono što poseduje samo nekolicina odabranih. Svakako, kada bi neko čuo o tome, smejao bi se.
Isto je tako i ovde. U vreme kada osoba nije bogata znanjem, već je čak i ispod proseka, a hoće da joj Stvoritelj dȃ Kelim koje se mogu naći jedino kod nekolicine izabranih, tada nju i sámo njeno telo ismejava. I, kaže: "Budalo, kako uopšte možeš i da pomisliš da tražiš od Stvoritelja nešto što ni ljudi veći i učeniji od tebe nemaju? Kako mogu da ti dam snagu za tako nešto?"
I, ovde počinje pravi rad, jer je čovekov rad u ovom svetu u tome da on izađe iz uprave zle inklinacije, koja se naziva "primanje zarad primanja". I, sada on želi da mu Stvoritelj pomogne da ide putem potpunog i čistog davanja bez i naznake primanja za sebe.
Sledi da je ovaj rad zaista istinski protiv samog zla, jer pojedinac neće da ostavi za sobom nikakva posedovanja. Umesto toga, on sada hoće da nadalje njegov rad ne bude više zarad želje da prima, ali sada od Stvoritelja traži to da čak i ono za šta je prethodno radio pod upravom želje zarad primanja, bude iz ove uprave premešteno pod upravu Stvoritelja.
Sledi da pojedinac sada moli Stvoritelja da mu dâ snagu da se pokaje. To jeste, Stvoritelj će mu dati snagu da sva dela, koja su bila zarad želje da prima, vrati u domen Stvoritelja (tako da su i ona zarad davanja), kako ona iz prošlosti, tako i ona iz budućnosti. To je kao što Majmonid kaže (Zakoni pokajanja, poglavlje 2), "Pokajanje mora, isto tako, da bude i za prošlost".
On piše: "Šta je pokajanje? To je kada grešnik napusti svoj greh i ukloni ga iz svog uma, i u svom srcu odluči da taj greh ne počini ponovo, kao što je napisano: 'Neka zli napusti svoj put'. I, on isto tako treba da zažali zbog prošlosti, kao što je rečeno: ‘Jer, nakon svog povratka, ja sam se pokajao’, i On koji zna sve tajne svedočiće da se on nikada neće vratiti ovom grehu".
Sada možemo da razumemo važnost molitve mnogih, kao što je napisano: "Ja obitavam među svojim ljudima". Zohar kaže: "Pojedinac nikada ne treba da se povuče od ljudi, jer je milost Stvoritelja uvek nad svim ljudima". Ovo znači da ukoliko pojedinac traži od Stvoritelja da mu dâ posude davanja, kao što su naši mudraci rekli: "Kao što je On milostiv, i ti si milostiv", tada on treba da moli za čitav kolektiv. Ovo je zato što je tada očigledno da njegov cilj jeste da mu Stvoritelj dâ posude potpunog davanja, kao što je napisano: "Milost Stvoritelja je uvek nad svim ljudima". Znano je da se od Gore ne daje “polovina”. Otuda, kada se obilje od Gore daje ka dole, to je za čitav kolektiv.
Iz tog razloga, pojedinac mora da traži za čitav kolektiv, jer svako obilje koje dolazi od Gore uvek dolazi za sve ljude. Zbog toga on kaže: "Milost Stvoritelja je uvek nad svim ljudima". I, postoje dva značenja za to. Da bi davanje bilo potpuno, dovoljno je to da pojedinac moli makar za jednu osobu. Ali, ovde postoji drugo pitanje – osoba mora da traži za celo, zato što je u duhovnom pravilo da je ono što dolazi od Stvoritelja uvek potpuno i perfektno, a sve što se vidi kao različito od toga dolazi jedino usled osećaja primaoca. Iz tog razloga, pojedinac treba da traži za čitav kolektiv.
I, budući da obilje dolazi čitavom kolektivu, i budući da nema Svetlosti bez Kli, znači da nije moguće primiti ispunjenje ukoliko ne postoji prazno mesto gde to punjenje može da uđe, i zbog toga se pojedincu odgovora na onu molitvu koju on načini za čitav kolektiv. To je kao što su naši mudraci rekli (Baba Kama, 92): "Svako ko moli za milost za svog prijatelja, on će odgovor dobiti prvi, budući da i on ima potrebu za istim". I, kao što je prethodno rečeno, obilje dolazi čitavom kolektivu, međutim kolektivu nedostaju Kelim.
Drugim rečima, obilje koje dolazi od Gore dovoljno je za sve ljude, ali kada ne postoje Kelim – nedostaci – tada javnost ne može da primi obilje koje dolazi od Gore. Umesto toga, njemu koji ima osećaj nedostatka odgovara se prvo.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.