Ponekad se duhovno naziva „duša”Moramo da razumemo zašto se duhovno ponekad naziva „duša” [heb: Nešama], kao kada se kaže „telo i duša”, a ponekad se duhovno naziva i Nefeš [duša], kao u „I, voli Gospoda Boga svoga svim svojim srcem i svom svojom dušom”.
Kada govorimo o duhovnom, obično govorimo o najvišem razabiranju duhovnog, što je Nešama. To je tako da bi pojedinac znao da je za njega već spreman visok stepen – Nešama, i da bi on u svom srcu pobudio želju da to postigne i da razmišlja o tome šta je razlog iz kojeg on to još nije postigao. Tada će on doći do toga da zna da sve što nama treba da bismo postigli duhovno jeste jednakost forme.
Telo se rađa s prirodom samoljublja (ego), čija je forma suprotna formi Stvoritelja, budući da je Stvoritelj isključivo davalac. Otuda, pojedinac treba da pročisti svoje telo i da postigne jednakost forme sa Stvoriteljem, tako da će i on, takođe, hteti jedino da daje. Time će on biti u mogućnosti da postigne ovaj visoki stepen – Nešama. To je razlog zašto uvek kažemo telo [Guf] i duša [Nešama].
Ali, što se tiče redosleda rada, nakon stepena – telo, sledi stepen – Nefeš. Zato spis kaže: „I, voli Gospoda svoga Boga svim svojim srcem i svom svojom dušom [heb: Nefeš]”, jer to je sledeći stepen nakon stepena – telo.
Zato spis kaže „... svim svojim srcem”, a potom „... svom svojom dušom”. Drugim rečima, pojedinac mora da bude voljan da Stvoritelju dȃ sve što ima. Ali, kasnije, ukoliko postigne viši stepen, znači Ruah [duh], a zatim Nešama, on i dalje treba da bude voljan da sve dȃ Stvoritelju. Ali, tekst počinje prvim stepenom koji dolazi nakon stepena – telo.
Sve što čovek ima mora da dȃ Stvoritelju. To znači da on ništa ne radi za svoju ličnu korist. Umesto toga, sve je zarad Stvoritelja. Ovo se razmatra za to da su sva njegova dela jedino zarad davanja, dok on sebe ne razmatra uopšte. Umesto toga, sve je zarad Stvoritelja.
Sada možete da razumete ono što piše u Zoharu (Teruma [Prilog], deo 219, i stav 479 u Sulam komentari): „’... svom svojom dušom’. On pita: ‘Trebalo je reći: ‘... u tvojoj duši’, šta je to ‘... svom svojom dušom’? Zašto kaže: ‘svom’?’ On odgovara da to znači da se isto tako uključuje i Nefeš, i Ruah, i Nešama. Tako, kada se kaže ‘... svom svojom dušom’, tada ‘svom’ znači sve ono što ova duša sadrži”.
Iz ovoga vidimo da nam Zohar govori da reč „svom” koja je dodata u Toru, ukazuje na to da su i Nefeš i Ruah uključeni u Nešama. Međutim, započinje se sa Nefeš, budući da nakon stepena – telo, dolazi stepen – Nefeš. Ali, kada u duhovnom govorimo o duši, mi mislimo na Nešama, kao što je napisano (Tora, Postanje 2:7): „... i udahnu u njegove nozdrve dušu [Nešama, duša, dah] života...”.
Da bismo postigli stepen NRN [Nefeš-Ruah-Nešama] moramo da idemo putem davanja i pokušamo da izađemo iz samoljublja. Ovo se naziva „put istine”, i ukoliko idemo ovim putem mi ćemo postići istinu Proviđenja Stvoritelja, što je da je On Dobro koje čini dobro.
To se naziva „Stvoriteljev pečat je Istina”. Ovo znači da cilj rada Stvoritelja, znači Njegov rad na stvaranju svetova, što je – Činiti dobro Njegovim stvorenjima, jeste da čovek mora da postigne kvalitet istine Stvoritelja. Čovek će znati da je postigao svoju savršenost nakon što je postigao da je vođstvo Stvoritelja dobro i dobronamerno, i nakon što je okusio obilje. Ali, isto tako on treba da vidi i to da i drugi, isto tako, imaju obilje od Njega, znači da vidi da potpuno obilje postoji za sve, takođe.
Kaže se u Uvod u učenje o deset Sefirot (stav 150): „Ljubav četvrtog razabiranja ljubavi, što je bezuslovna ljubav, jeste večna. To je tako jer je, nakon toga što čovek čitav svet sudi pohvalno, ljubav večna i apsolutna. Ovde ne može da bude pokrivanja ni skrivanja u svetu, zato što je ovde mesto potpunog otkrivanja Lica, kao što je napisano: ‘... tvoj Učitelj više neće skrivati Njega, već će tvoje oči videti tvoga Učitelja’, i to je tako budući da čovek već zna sve Stvoriteljeve poslove sa svim ljudima u formi istinitog Proviđenja koje se pojavljuje iz Njegovog Imena – ‘Bog koji čini dobro, i dobrom i lošem’”.
Sledi da, ukoliko pojedinac postigne kompletnu savršenost, on postiže i svoje istinsko stanje. Međutim, pre toga postoje prethodni stepeni, kao što je napisano u Uvodu u učenje o deset Sefirot, da je prvi stepen postignuća otkrivenosti lica pokajanje iz straha. Napisano je o tome (stav 63): „Prvi stepen postignuća otkrivenosti lica, znači percepcija da Njegovo Proviđenje nagrađuje i kažnjava na način da će On koji zna sve tajne svedočiti da se čovek neće vratiti budali, i to je nazvano ‘pokajanje iz straha’. U to vreme, njegovi gresi postaju nenamerne greške, i on je nazvan – nekompletan ili srednji pravednik”.
Međutim, u skladu s prethodnim, postoji i drugi znak da pojedinac ide putem istine – negativno stanje. Drugim rečima, on vidi da je sada čak i u gorem stanju, to jest pre nego što je počeo da ide putem istine osećao je da je bliži Keduša [svetost], dok sada, kada je počeo da ide ovim putem, oseća da je još više udaljen. Jer u skladu sa znanim pravilom da: „Svetost se uvećava, ne smanjuje se”, javlja se pitanje: „Zašto sada, kada on ide putem istine, on zaista oseća da nazaduje umesto da napreduje, kao što bi trebalo da bude ukoliko on ide putem istine? U najmanju ruku, on ne bi trebalo da padne iz svog prethodnog stanja”.
Odgovor je taj da mora da postoji nepostojanje pre nego što postoji postojanje. To znači da prvo mora da postoji Kli [posuda], koja se naziva „nedostatak” i tada postoji prostor za punjenje nedostatka. Zbog toga, pojedinac prvo mora da ide napred i da svaki put sebe dovede bliže istini. Drugim rečima, svaki put kada ide napred on vidi svoju situaciju: da je uronjen u samoljublje. I, svaki put on treba da vidi, sve jasnije, da je samoljublje loše zato što je upravo samoljublje ono što nas sprečava da postignemo užitak i zadovoljstvo koje je Stvoritelj spremio za nas, i upravo je to ono što nas odvaja od Stvoritelja.
U skladu s tim, možemo da razumemo da osoba sada, kada je počela da ide putem istine, misli da nazaduje, ali ona mora da zna da to nije tako. Umesto toga, ona napreduje prema istini. Prethodno, kada njen rad nije bio zasnovan na davanju i veri, ona je bila daleko od toga da vidi istinu. Ali, sada ona mora da dođe do toga da oseti zlo unutar sebe, kao što je napisano: „Da ne bude stranog boga u tebi”.
Naši mudraci su rekli: „Ko je strani Bog u čovekovom telu? To je zla inklinacija”. Drugim rečima, želja za primanjem unutar osobe jeste njeno zlo.
I, tada kada je postigla to da prepozna svoje zlo, osoba može da počne da ga ispravlja. Proizlazi da pre nego što dođe do toga da je stepen njenog zla toliki da ona više ne može da ga toleriše, za nju nije ni postojalo ništa da ispravi. Time, ona je zaista prešla dugačak put prema istini, tako da ona sada vidi svoje pravo stanje.
I, kada osoba vidi zlo u sebi i oseća da više ne može da ga toleriše, počinje da traži savet kako da se reši zla. Ali, jedini savet za čoveka Izraela jeste taj da se okrene Stvoritelju, da bi On otvorio njegove oči i njegovo srce i ispunio ga uzvišenim obiljem, kao što su naši mudraci rekli: „Onome koji dođe da se pročisti se pomaže”.
Kada osoba primi pomoć od Stvoritelja, svi njeni nedostaci će biti ispunjeni Svetlošću Stvoritelja i ona počinje da se uzdiže stepenima svetosti, jer je potreba već pripremljena unutar nje time što je ona došla do toga da vidi svoje istinito stanje. Otuda, sada postoji prostor da primi savršenstvo.
I, tada osoba počinje da vidi da se svakog dana, u skladu sa svojim radom, sve više uzdiže. Međutim, mi uvek moramo da probudimo ono što srce zaboravlja, ono što je potrebno za ispravku srca – ljubav prijateljā – što ima za svrhu da se postigne ljubav prema bližnjem.
Ovo nije ugodno srcu, koje se naziva „samoljublje”. Otuda, kada postoji okupljanje prijateljā, moramo da se setimo da postavimo pitanje, to jest, svi treba da pitaju: koliko smo napredovali u ljubavi prijateljā i koliko radimo na tome da još više podstičemo sebe u pogledu na to.
Link - Sometimes Spirituality Is Called “a Soul”
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.