O VAŽNOSTI PRIJATELJA

 

O važnosti prijatelja

Članak br. 17, deo 1, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Važnost prijatelja u društvu i kako da ih cenimo, znači to sa kakvom vrstom važnosti svako treba da gleda na svog prijatelja. Zdrav razum nalaže da ukoliko pojedinac sudi svog prijatelja tako da je prijatelj na nižem stepenu od njegovog, taj pojedinac će hteti svog prijatelja da uči kako da se bolje ponaša od toga kako se ponaša. Otuda, ovom pojedincu njegov prijatelj ne može da bude prijatelj, jer on njega vidi kao učenika. 

A ukoliko pojedinac vidi svog prijatelja kao da je na višem stepenu od onog na kojem je on, i vidi da od njega može da stekne dobre kvalitete, tada njegov prijatelj može da bude njegov rav, ali ne i njegov prijatelj.

Ovo znači da precizno tada kada pojedinac vidi svog prijatelja tako da je i on na stepenu koji je jednak njegovom, on njega može da prihvati za prijatelja i da se poveže s njim. To je tako jer „prijatelj” znači to da su obe strane u istom stanju. To je ono što zdrav razum nalaže. Drugim rečima, oni imaju ista gledišta i, otuda, odlučuju da se povežu. Tada, oboje deluju prema cilju koji oboje žele da postignu.

To je poput dva prijatelja istomišljenika koji zajedno rade posao kako bi ostvarili profit. U toj situaciji, oni osećaju da imaju jednake snage. Ali, ako bi jedan od njih osetio da je sposobniji od drugog, on ne bi hteo da ovog drugog prihvati kao jednakog partnera. Umesto toga, oni bi načinili proporcionalno partnerstvo u skladu sa snagom i kvalitetima koje jedan ima nad drugim. U tom stanju, partnerstvo je trideset tri ili dvadeset pet posto partnerstvo, i ne može da se kaže da su oni jednaki u poslu.

Ali, kada je u pitanju ljubav prijateljā, što je kada se prijatelji povežu da načine jedinstvo među sobom, to eksplicitno znači da su oni jednaki. Ovo se naziva „jedinstvo”. Na primer, ako oni rade posao zajedno, a kažu da dobit neće biti jednako podeljena, da li se to naziva „jedinstvo”? Jasno, rad u ljubavi prijateljā treba da bude takav da oni podjednako kontrolišu sve dobiti i posedovanja koje ljubav prijateljā donosi. Oni ne treba ništa da kriju ili skrivaju jedan od drugog, već bi sve trebalo da bude u ljubavi, prijateljstvu, istini i miru. 

I, u eseju „Govor za završetak Zohara” napisano je: „Mera veličine društva dolazi od društva iz dva uslova: 1) stepen cenjenja društva: uvek slušaj i prihvati meru cenjenja veličine društva od svih u društvu; 2) okolina treba da bude velika, budući da je napisano: ‘U mnoštvu ljudi je kraljeva slava’”. 

Da bi prihvatio prvi uslov, svaki učenik mora da oseti da je najmanji među svim prijateljima, i tada će biti u mogućnosti da od svih prijatelja primi  njihova cenjenja veličine. To je tako zato što veći ne može da prima od manjeg, jer je veći mnogo manje impresioniran rečima manjeg. Samo je mali impresioniran onim što veliki ceni.

A, za drugi uslov, svaki učenik mora da veliča zaslugu svakog prijatelja kao da je najveći u generaciji. I, tada je za njega ta okolina velika okolina, i ona će na njega uticati onako kako velika okolina i treba da utiče, jer je kvalitet važniji od kvantiteta.

Sledi da u materiji ljubavi prijateljā oni pomažu jedan drugom, znači da je za svakog dovoljno da na svog prijatelja gleda kao da je na istom stepenu kakav je i njegov. Ali, zbog toga što svako treba da uči od svojih prijateljā, postoji pitanje rava i učenika. Iz tog razloga, pojedinac treba prijatelja da razmatra za većeg od sebe. 

Ali, kako pojedinac može svog prijatelja da razmatra za većeg od sebе, kad može da vidi da su njegove zasluge veće od zasluga prijatelja, da je talentovaniji i da ima bolje prirodne kvalitete? Postoje dva načina da se ovo razume: 

1. On ide verom iznad razuma: jednom kada ga je izabrao za prijatelja, on ga ceni iznad razuma. 

2. Prirodnije je ukoliko je to unutar razuma. Ukoliko je pojedinac odlučio da prihvati drugog kao prijatelja, i radi na sebi da ga voli, tada je u ljubavi prirodno to da on kod njega vidi samo dobre kvalitete. I, čak iako i postoje loši kvaliteti u njegovom prijatelju, on ne može da ih vidi, budući da je napisano: „ljubav pokriva sve grehe”. 

Možemo videti da osoba može da vidi greške kod dece svog suseda, ali ne i kod svoje. A kada neko pomene neke greške njene dece, ona mu se odmah suprotstavlja i počinje da iznosi zasluge svoje dece. 

I, pitanje je šta je istina? Uostalom, postoje zasluge njene dece, i otuda je osoba uznemirena kada drugi govore o njenoj deci. Radi se o tome, kao što sam čuo od svoga oca: zaista, svaka osoba ima prednosti i mane. I sused i otac govore istinu. Ali, sused ne tretira decu drugog kao otac svoju, jer on nema istu ljubav za tu decu kao što je ima otac.

Otuda, kada osoba razmatra decu drugog, ona vidi samo greške te dece, jer joj to daje više zadovoljstva. To je zato što ona može da pokaže da ima više vrlina od drugog jer su njena deca bolja. Iz tog razloga, ona vidi samo greške drugog. Ono što osoba vidi jeste istina, ali ona vidi samo stvari u kojima uživa. 

Ali, i otac vidi samo istinu, izuzev što gleda samo na dobre kvalitete koje njegova deca imaju. On ne vidi greške svoje dece, jer mu to ne daje zadovoljstvo. Otuda, on govori istinu o tome šta vidi kod svoje dece. I, zato što gleda samo na one kvalitete dece koji mogu da ga zadovolje, on vidi samo vrline. 

Proizlazi da ako pojedinac ima ljubav prijateljā, pravilo u ljubavi jeste da hoćeš da vidiš zasluge prijateljā, a ne njihove mane. Otuda, ako pojedinac vidi neku grešku u svom prijatelju, to nije znak da njegov prijatelj greši, već da posmatrač greši, što znači da on vidi mane u svom prijatelju zato što je njegova ljubav prijateljā nesavršena. 

Zbog toga sada pojedinac ne treba da gleda na ispravku svog prijatelja. Umesto toga, njemu samom treba ispravka. Sledi, iz svega prethodnog, da on ne treba da brine o  ispravci  mana svog prijatelja, koje vidi u svom prijatelju, već njemu samom treba da ispravi manu koju ima u odnosu na ljubav prijateljā. I, kada ispravi sebe, videće jedino zasluge svog prijatelja, a ne njegove mane.

Link - Concerning the Importance of Friends