Pismo borj 8Pozdrav i sve najbolje mojim prijateljima,
U odgovoru na tvoje pismo moram da kažem da za sada nemam šta da dodam, osim kao što je napisano: „Recite sinovima Izraela da krenu na put”. Što se tiče putovanjā, ti znaš da se to odnosi na kretanje iz stanja A u stanje B, što je promena mesta, kao što je Baal HaSulam rekao u Sulam Komentari o stihu „Dan danu kazuje”. I on je tamo napisao da nije moguće imati dan za danom, a da u međuvremenu nije bilo stanja noći, što znači da tu postoji prekid u sredini, inače bi se to nazivalo „dug dan”, a ne „dan za danom”. Ali, redosled rada jeste precizno dan za danom. „I, noć noći javlja” znači da između postoji dan. Dovde njegovim rečima.
To je redosled putovanjā. Zato, nemoj da se bojiš nijednog stanja, već kao što smo prethodno rekli, treba samo „putovati”, ići napred. Svaki put mora da teče novi tok, kao što mi je … u poslednjem pismu napisao stih: „Obnavlja se svako jutro; velika je vera Tvoja”.
Uzgred, ja ti otkrivam svoje misli i želje, iako to nije moj običaj. A ipak, želim da pred tobom otkrijem ono što mislim o ljudima Tiberijade, da znaš kako oni gledaju na nas, ljubazno ili neljubazno. U ovom pismu ću ti opisati ljude Tiberijade, i šta ja vidim kod njih. I iako ne opisujem suštinu Tiberijade, ipak ću ti pisati ono što mislim.
Trenutno sam malo rasterećeniji od svojih ličnih i opštih problema i mogu da odvojim malo slobodnog vremena da podignem glavu i sagledam spektakl koji se tamo odvija. To izgleda tako kao da tu vidim tri vrste ljudi, tri slike i forme odevene u tri različite vrste telā.
1) Postoji jedan veliki deo, gotovo ogromna većina, za koju mislim da o nama ne misle ni dobro ni loše, niti nas uvažavaju niti ne uvažavaju. Iskreno, mislim da smo mi mimo pažnje njihovih očiju. Drugim rečima, oni čak niti misle o nama niti nas osećaju. To je kao da mi i ne postojimo zajedno sa njima u ovom svetu.
Čak i ako se dogodi da čuju da postoji takvo šta kao što su studenti Rava Ašlaga, to ih uopšte ne interesuje. Oni su po čitav dan zaokupljeni opskrbljivanjem sebe – njihovim strastima ili potragom za poštovanjem, ili su u svojoj duhovnosti. Oni nemaju potrebu da razmatraju nešto tako trivijalno kao što smo mi – ova mala grupa ljudi – posebno zato što su čuli da postoje nesuglasice unutar ove male grupe.
„Ostaci neće zasititi lava”. To jeste, ova mala grupa je previše mala i beznačajna u njihovim očima da bi mogla da im pruži zadovoljstvo ukoliko bi nas pustili u svoje umove da odluče da li smo dobri ili loši. Mi smo toliko inferiorni u njihovim očima da smo potpuno izvan njihovog razmatranja, to jeste nismo vredni ni trenutka njihove pažnje. I, čak iako ja i mislim da ovaj „lav” (ogromna većina) kuje razne planove za nas, zapravo to nije slučaj.
2) Druga vrsta su oni koji nas poštuju i što se njih tiče mi već zauzimamo određeni prostor u svetu. Oni nas razmatraju za ljude koji vrede, koji zaslužuju poštovanje i koji imaju određeni status. Oni nam čine veliku uslugu time što nam daju prostor u svom umu i u svojim mislima tokom svog slobodnog vremena. Interesuju se za nas i primećuju naša gledišta i naše aktivnosti da bi videli da li smo zaista dobri i pošteni, da bi nas kritički ocenili.
Kada razmišljaju o nama – oni vide da smo mi grupa ljudi koji su se okupili da budu zajedno na jednom mestu, pod jednim vođom, i nadljudskom hrabrošću suprotstavljaju se svima koji im se suprostavljaju. Zaista, to su hrabri ljudi jakog duha, koji su se opredelili da se ne povlače ni za pedalj. Oni su prvoklasni borci, i protiv inklinacije ratuju do zadnje kapi krvi. Njihova jedina želja je da pobede u borbi za slavu Njegovog Imena.
Međutim, uz sva ta promišljanja, kada počnu da razmatraju sebe – u odnosu na svoje predrasude i lične interese, u pogledu na želje i težnje za počastima – oni moraju jednoglasno da se slože i ujedine protiv nas. Otuda, oni svesrdno i nedvosmisleno odlučuju da je za njih bolje da se ne ujedinjuju sa nama. To je tako iako su međusobno vrlo udaljeni i toliko različiti da nikada ni u čemu ne mogu da se slože. Mogu čak i da se mrze do te mere da ne mogu da podnesu ni da budu zajedno u istoj sobi, i da svako želi da ubije onog drugog. Uprkos svemu tome oni se protiv nas udružuju i odlučuju da se sa nama ne ujedinjuju.
I, budući da su pristrasni usled želje za primanjem za sebe, i da „mito zaslepljuje oči mudrih”, oni odmah vide suprotno od onoga što su mislili o nama. I, nakon toga što su nas hvalili i videli naše vrline – da je svako od nas vredan hvale i častan – jednom kada odluče, oni brzo izvršavaju presudu, strasno i revnosno, jer im kvarimo reputaciju svojim gledištima. Tako, u jednu ruku, oni vide da je istina na našoj strani; u drugu ruku, naš način je za njih težak.
Da bi opravdali sebe, oni nemaju drugi izbor nego da nas unište i izbrišu naše ime sa lica zemlje. Oni svu svoju snagu i energiju koriste da bi nas rasuli u svim pravcima, tajno planiraju i kuju zaveru da bi nas obeshrabrili i postavili kamen spoticanja na naš put. Koriste sva sredstva, kako legitimna tako i nelegitimna, čak i ukoliko su ta sredstva suprotna ljudskom duhu i duhu Tore. Oni ne mare za to što vide da neće biti istrajni u svojoj želji ukoliko mi budemo imali dominaciju i budemo širili naš cilj ka ljudima čistih misli i iskrenog srca, jer tada ćemo mi imati snagu da im pokažemo istinu.
I, to je loše po njih, jer bolje bi im bilo da rade ono što njihova srca žele i da pritom budu „lice generacije”, uticajni ljudi i duhovne vođe. Zbog toga oni planiraju da unište našu budućnost i kažu: „Što pre to bolje; bolje je da ih uništimo dok su još mali, da ni traga od njih ne ostane”.
Ipak, treba da im budemo veoma zahvalni što nas poštuju, i što cene naše gledište time što barem priznaju da postoji nešto što treba da bude ukinuto. Drugim rečima, oni nas ne ignorišu kao da smo prašina, jer mi smo za njih ipak nešto što postoji. To nije tako kod prve vrste ljudi, koji i ne razmišljaju o nama i veruju da ono što se dešava oko nas uopšte nije vredno pažnje. Oni, takođe nisu impresionirani našim slabostima, to jeste time što mislimo da oni motre na naše akcije zbog čega pazimo da ne uradimo ono što im se ne bi dopalo. To često uzrokuje da pobegnemo iz borbe zbog straha od prve vrste ljudi. Ali, da budem iskren, niko od njih ne obraća pažnju na nas, niti razmišlja o nama.
Možda je to kao što je napisano: „Vi bežite i kada vas niko ne goni”. Zato, treba da nam je drago zbog ljudi poput onih iz druge vrste, jer oni se barem šale na naš račun, ismevaju nas, preziru i klevetaju. Drugim rečima, za njih smo ipak nešto što postoji u svetu, i njima nije lako da se odluče da izbrišu naše ime sa lica zemlje.
3) Treća vrsta su ljudi koji nam žele dobrobit i blagostanje. Međutim, oni su malobrojni, kao što je rečeno „dvoje je već množina”. I, ja ih nazivam po inicijalima, BŠMA, znači B..., Š..., M..., i A... Na svetom jeziku (hebrejski) oni se nazivaju Bosem (parfem), a u prevodu (aramejski) BoSMA, jer se prevod razmatra za Ahoraim (zadnja strana). Drugim rečima, oni treba da budu nagrađeni Svetlošću Panim, što je da sve njihove akcije budu u Keduša, koja se naziva „sveti jezik”.
I, šta da uradim kada vidim da ja želim da opišem i prikažem one ljude u Tiberijadi koji nas vole? Tada osećam da je Tiberijada uzavreli grad i da u njemu, prethodno pomenuta, treća vrsta ljudi odevena u dva tela, i uvučena u vrtlog, luta među svim željama i kapricima onih koji su odeveni u druga tela, tela onih iz prve i druge vrste. I, tada mi je teško da ih pronađem jer to je kao da se oni nalaze u velikoj bali slame i sena, i kako neko može da nađe dva dragocena bisera, dva zrna žita, izgubljena među mnogima? I, iako je pravilo takvo da se računa čak i jedna osoba među hiljadu, oni ipak moraju da izdrže i da poput ždrala zakrešte da su uistinu živa stvorenja.
Iz ovoga možemo da razumemo alegoriju koju su prikazali naši mudraci – da slama i seno i žito promišljaju za koga je polje posejano. Argument slame i sena izgleda toliko ispravan da oni ne mogu da budu razuvereni, i ponekad postoji bojazan da će se žito predati pod pravilo slame i sena. Slama i seno tvrde: „Mi smo većina, a vi, žito, niste ništa u poređenju sa našim brojem. Mi smo višeg statusa i rođeni smo pre nego što ste vi došli na svet. Drugim rečima, dok vi još niste ni postojali, mi smo već izrasli i bili naočiti, i svi su mogli da vide našu veličinu. Izdaleka zasenjujemo oči lepotom koju dajemo polju. Ali vi, žito, vi ste toliko mali i neprimetni da samo posebnom pažnjom čovek može da vas opazi, tek kad vam se približi. To mora da je usled vaše nekompetentnosti. Dok mi dajemo mesto i zaklon ljudima koji su umorni i izgubljeni na putu, i koji nemaju gde da odmore svoju glavu. Primamo ih među sebe i zaklanjamo od vetra i od zlih zveri kako ne bi bili opaženi. A ko može da uživa u vama?”
A kad je bilo vreme za žetvu, svi su znali za koga je polje posejano, jer su slama i seno bili dobri jedino da budu hrana za životinje; nema nade za njih da će biti veći od mere svoje trenutne veličine. Žito, međutim, posle nekoliko korekcija, kada je samleveno, prosejano, pomešano sa vinom i uljem, i stavljeno u peć, postavlja se na sto kraljeva i vredno je da se prinese kao žrtva Gospodu. I, sve zasluge koje mogu da se pripišu slami i senu nisu ništa drugo do njihovo služenje žitu, kojeg su oni negovali i hranili.
Drugim rečima, oni su preuzeli hranljive materije iz zemlje i preneli ih žitu. Za slamu i seno bilo je teret i opterećenje to što su žito izneli na leđima, a njihova vrednost je poput nekog sluge koji služi kralja, ili sobarice koja služi svoju gospodaricu.
Ali, pre žetve, pre završetka, nije bilo moguće da se razjasni istina i izvesnost same stvarnosti. Umesto toga, svako je za sebe i dokazuje u skladu sa svojim osećajima. A biti obziran sa istinom, ne obazirući se da li to može da uzrokuje neki osećaj niskosti i neugodnosti, nije tako jednostavan zadatak, izuzev kada pojedinac može da analizira svaki element unutar mnogih detalja dok istina i pravednost ne izađu na svetlo dana. I, to zahteva da se od Gore bude nagrađen time da se ne bude u zamci mreže samoljublja, i da se ne bude zanesen bujicom kolektiva.
Zbog svega prethodno rečenog teško mi je da te pronađem samog, bez ikakvih primesa tuđih želja i gledišta, jer te svi oni skrivaju, kao što je opisano u alegoriji o žitu.
Međutim, našao sam taktiku onu prethodno pomenutu, poput one u vreme žetve. Jedino noću, posle ponoći, kada noćni povetarac duva i rasipa bale slame i sena, i kada svi leže po polju nalik truplima, to jeste kao da spavaju u svojim krevetima, dva zrna žita se oslobode i izliju svoja srca pred svojim Ocem na nebesima. Ona ulaze u plamen vatre Tore sve do jutarnje svetlosti, kada je vreme molitve. U to vreme, njihove duše izlaze kao da govore reči Boga živoga. Verujem da je to pravo vreme da se pozabavimo dragocenim biserima, koji sijaju poput plamenova vatre i žele da se ujedine sa čitavim Izraelom uz pomoć Stene svog Spasenja, i neka Stvoritelj dâ.
Dozvoli mi da napišem još nekoliko reči o ljubavi. Znano je da nema Svetlosti bez Kli, što je da svako zadovoljstvo mora da ima odeću u koju Svetlost zadovoljstva može da se odene. Na primer, kada osoba želi da dobije nešto uvažavanja, da bude poštovana u očima ljudi, njen prvi pokret jeste njena odeća. Drugim rečima, osoba mora da bude obučena u odeću vrednu poštovanja, kao što su naši mudraci rekli: „Rabi Johanan je svoju odeću nazivao ‘Moje počasti’”.
Otuda, osoba mora da dâ određenu meru napornog rada dok ne dobije časnu odeću, i čak nakon što je stekla odeću, mora da je drži dalje od bilo kakve štete i oštećenja. To jeste, svaki dan mora da je očisti od prašine, a ako se isfleka ili uprlja, mora da je očisti i ispegla.
Ali, ono što je najvažnije, odeća mora da se drži dalje od najopasnijeg sabotera – moljca! U jidišu to se naziva „Mol”, što je mali komarac koji ne može da se opazi. Prva napomena jeste da ta odeća ne sme doći u kontakt sa starom odećom. A isto tako, postoji i izvanredan lek koji se zove „naftalin”, koji štiti od štetočina koje se nazivaju „Molovi”. I, kada ima ovu odeću, on je spreman da primi Svetlost zadovoljstva koja je odevena u odeću poštovanja.
Slično je i sa ljubavlju. Da bi bio nagrađen Svetlošću ljubavi, pojedinac mora da nađe odeću u koju Svetlost može da se odene. A ista pravila za održavanje primenjuju se i na ovu odeću – izbegavati „prašinu” klevetanja, a posebno komarca koji sabotira, znanog kao Mol [u jidišu, Moil znači „usta” tako da je ovde igra reči], što su ljudi dobrog izgleda, koji lepo govore. Pomislili biste da su oni već „obrezani” kroz zavete protiv zabranjenih uparivanja i klevetanja, i protiv neobrezanog srca. Međutim, duboko unutar njih postoji saboter koji može da vam našteti, i vi ne možete da se zaštite, jer je saboter naočit i lep.
Ovaj komarac je toliko mali da bez posebne pažnje ovu štetočinu nije moguće detektovati, a ona dolazi iz redova tih obrezanih koji mogu da pokvare ovu dragocenu odeću. Zaista, znano je da mol donosi više štete odeći od vune (hebrejski: CeMeR), gde slova MeReC na hebrejskom označavaju energiju koja kvari energiju za rad. I, Yatuš (komarac) dolazi od „VaYitoš – i on je napustio – napustio Boga, koji ga je stvorio”, ili na aramejskom: „I, on je prestao da obožava Boga kome je služio”.
Obično, onaj koji ima skupocenu vunenu odeću mora da je drži dalje od stare odeće. Drugim rečima, on mora da izbegava kontakt sa „starim sledbenicima” koji troše snagu zato što više nisu sposobni za rad, i sve njihove reči su usmerene jedino na to da se snaga umanji. A, čak i neko sa jakom odećom ljubavi, koja je poput drveta što znači da je samopouzdan, mora da se čuva od moljca. Ako taj moljac uđe u drvo može takođe da našteti, budući da vidimo da drvo truli i da se raspada kada u njega uđe moljac.
I, jedini lek je naftalin, od reči Naftoley, koju Onkelos tumači kao Tefila (molitva), što znači moliti Stvoritelja da ne dozvoli ovoj štetočini da uđe u njegovu odeću.
Pojedinac treba da bude pažljiv sa odećom časti, jer ukoliko se na njoj nalazi perje petla, ono treba da bude uklonjeno. Isto tako, dok nosi ovu odeću pojedinac ne sme da uđe u prostoriju u kojoj ima petlovog perja. U odeći Svetlosti ljubavi to se tumači kao Nocot (perje), od reči Nicim (svađanje), kao u borbama petlova. Ovo se odnosi na pevanje i čantiranje ljudi koji su još u izgonu sa puta istine i zarobljeni u samoljublju. Sve pevanje i veličanje koje oni pokazuju tokom njihove Tore i molitve samo unose svađe u vašu dušu sve dok ne počnete da vodite rat unutar svojih gledišta – na čijoj strani je istina i pravda. Ovo kvari i uništava vašu odeću, u koju može da se nastani ljubav. Zato morate da budete oprezni i izbegavate mesta gde ima petlovog perja, da posle ne biste morali da radite na čišćenju sebe od tog perja.
Možemo da vidimo da se kod ljudi koji se mnogo trude da steknu svetlo časti, ukoliko oni ne čuvaju svoju odeću pravilno, kada oni izađu spoljašnji se odmah kače na njihovu odeću ukoliko vide da ona nije ispravna, odgovarajuća tome da ljudi budu poštovani. Drugim rečima, ljudi će videti da pojedinac prihvata njihovu upravu nad njim i da je toliko zarobljen tim ljudima koji se nalaze spolja, da je primoran da načini veliki napor da bi dobio takvu odeću, a isto tako i da bi je zadržao. Čak i manir, znači dizajn i način nošenja, mora da bude precizno u skladu sa ukusom tih ljudi pod kojima se on nalazi. Prema tome, to su upravo oni od kojih on želi da primi poštovanje, oni koje mora da obožava sa velikim trudom da bi ga oni favorizovali, a sve da bi preneli na njega svetlost zadovoljstva koja je odevena u odeću časti.
A ukoliko ih on, Bože zabrani, nije služio dovoljno, to bi moglo da dovede do neprijatnih ishoda. To jeste, ne samo da mu oni ne bi dali poštovanje koje on želi od njih, već upravo suprotno, oni bi ga degradirali, ponizili, i doveli do toga da se oseća nisko i inferiorno. I, osećaj inferiornosti bi ga najpre učinio tužnim, zatim lenjim, i onda bi osećao da se čitav svet smračio nad njim, sve dok ne bude video da nema nikakve nade da će postići zadovoljstvo u životu. Tada, on nalazi jedini savet – da ide kući, legne u svoj krevet, i da gorko moli da njegova molitva bude odobrena – znači, da mu anđeo sna, koji je jedna šezdesetina smrti, dâ svetlost zadovoljstva sna. Ovo je jedino zadovoljstvo kojem može da se nada.
A ako, avaj, anđeo sna ne bude imao milosti nad njim i on ne nađe sebi leka, tada, za svu gorčinu svoje duše nema drugog izbora nego da dobije zadovoljstvo iz leka – da je popularan među očajnima koji traže olakšanje za svoju tugu. Oni se bore sa inklinacijom koja želi da pojedinac istraje u njoj, nadiđe je i proširi zadovoljstvo do anđela nazvanog „samoubistvo”. To jeste, oni osećaju da samo ovaj anđeo može da ih izbavi iz njihove melanholije. Jasno, nije moguće da se bez strašnih muka i moćne i užasne emocionalne borbe dobiju zadovoljstva od anđela koji je upravo pomenut.
Otuda, „Oči mudrog su u njegovoj glavi”, i on pre vremena zna i vidi šta može da stekne i šta bi mogao da dobije ukoliko ne bi poštovao zakone i uslove svojih savremenika. Tačnije, on mora da se preda i preuzme sve što spoljašnji ljudi zahtevaju od njega, ili će ga odmah kazniti u ovom svetu. Drugim rečima, nagrada i kazna se otkrivaju u ovom svetu i ne zahtevaju veru iznad razuma.
Iz ovoga možemo da izvedemo zaključak da su bezgranična briga i oprez, i velika i posebna pažnja neophodni da bi se dobila odeća koja odeva Svetlost ljubavi – odeća koja je načinjena od tako fine i delikatne tkanine tako da spoljašnji ne bi zahvatili i uništili ovu dragocenu odeću, koja je doslovno kupljena sa tako mnogo znoja i krvi.
I, sada mi dozvoli da razjasnim kako i na koji način ja počinjem da stičem tu odeću ljubavi: redosled izrade odgovarajuće odeće jeste da prvo počnemo da tkamo komad tkanine. Drugim rečima, uzmemo niti i postavimo ih zajedno na način osnove i potke (unakrsno). Kroz osnovu i potku se tka komad odeće.
Zato, unosim nit osnove u nit potke. Nima (aramejski: „nit” isto kao i „reći”) dolazi od reči „Reći reč o tome”. Šti (potka) dolazi od reči Taši (zaboravnost), kao u „Zaboravio si Stenu koja te je stvorila”. Drugim rečima, počinjem da radim uz snagu svog pamćenja i ubrzo se setim da moji prijatelji nisu govorili pohvalno o meni, i da su ih te reči naterale da mi rade loše stvari, i to govorenje (isto tako i „izopačiti”) istroši prijateljstvo, drugarstvo, i bratstvo.
Potom, nit Erev (potka) dolazi do mog uma, što znači da sam čuo da je moj prijatelj govorio pohvalno o meni, što ga je navelo da radi dobre stvari, koje su Erev (potka) i slatke mom ukusu. To jeste, čujem i vidim da je moj prijatelj napustio sve svoje obaveze i misli, i ponaša se jedino na način koji meni odgovara da bih ja imao prijatna zadovoljstva. I, te dve niti mešaju se unutar mene, i ne znam za koji put da se odlučim, dok govorim: „Da li je istina na strani osnove ili na strani potke?”.
Znano je da sve što postoji na našem svetu jeste u formi pozitivnog ili negativnog – desno i levo, istina i laž, svetlo i tama, Izrael i nacije, sveto i sekularno, nečisto i čisto i dobro i loše. To je tako zato što je nemoguće detektovati dobar okus bez toga da se proba gorak okus lošeg. To je značenje onoga što su naši mudraci rekli: „Grešnicima uzvratiti a pravednicima dobro platiti”.
Reč Para (osvetiti, uzvratiti) dolazi iz stiha „Para (raspustiti) kosu na glavi žene”. Drugim rečima, moguće je primiti pomoć od zlih da bi se otkrio pravi okus i osećaj dobre nagrade pravednikā.
Iz tog razloga, dok tkam odeću, stojim zbunjen i čekam presudu koja će odbaciti siromaštvo uma odevenog unutar mene. I, budući da se sada angažujem u tkanju odeće ljubavi, da tu postavim Svetlost zadovoljstva, već sam pristrasan i zainteresovana sam strana. Iz tog razloga, odlučujem u skladu sa rečima potke, kao što nam Tora ukazuje da „Mito oslepljuje oči mudrih”.
Tako, ja više ne brinem šta je istina; umesto toga, brinem o cilju koji želim ovog minuta, dok tkam odeću ljubavi. U tom stanju, imam odlučujuću liniju u sredini, znači da je cilj upravo ono što uvek odlučuje između desnog i levog.
I, kada jednom steknem prethodno pomenutu odeću, iskre ljubavi odmah počinju da sijaju unutra mene. Srce počinje da žudi da se ujedini sa prijateljima, i izgleda mi kao da moje oči vide prijatelje, da moje uši čuju njihove glasove, da im moja usta govore, ruke grle, noge plešu ukrug u ljubavi i radosti zajedno sa njima, i ja transcendiram svoje korporealne granice. Zaboravljam veliku udaljenost između prijatelja i mene, i zemlja koja se pruža mnogim miljama neće stajati između nas.
To je kao da moji prijatelji stoje upravo unutar mog srca i vide sve što se tamo dešava, i ja počinjem da se stidim svojih sitničavih dela protiv mojih prijatelja. Tada jednostavno izlazim iz korporalnih posuda i izgleda mi kao da ne postoji stvarnost u svetu osim mojih prijatelja i mene. Nakon toga, čak i „ja” se poništava i uranja, umešava u moje prijatelje, dok ne stanem i proglasim da na svetu ne postoji druga stvarnost – jedino prijatelji.
Moram da skratim jer se približava praznik.
Tvoj prijatelj, Baruh Šalom HaLevi
tvoj drug
Baruh Šalom HaLevi
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.