ŠTA U RADU ZNAČI – KRALJ STOJI U SVOM POLJU KADA JE USEV ZREO

Šta u radu znači – kralj stoji u svom polju kada je usev zreo

Članak broj 10, 1990/91. godina

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

O stihu: „Gospod je stajao nad njim“ (Gledište mudraca, Tosfot, VaJece) naši mudraci su rekli: „Mi nismo našli ovo kod ostalih praotaca. Rabi Šimon je rekao: ’Kralj ne stoji u svom polju, niti kada se ore, niti kada se seje, već kada je usev zreo’. Tako je Avraam orao, kao što je rečeno: ‘Ustani, hodaj kroz zemlju’. Isak je sejao, kao što je rečeno: ‘I, Isak je sejao’. Jakov je došao, a on je sazrevanje useva, kao što je rečeno: ‘Svetost Izraela, njegovi prvi plodovi, su za Gospoda’, i on je stajao nad tim“. 

Treba da razumemo čemu nas to uči u radu: šta je „polje”, šta je „kada je usev zreo”, i šta je alegorija o Kralju koji stoji nad svojim poljem? Znano je da se naš rad suštinski tiče jedino kraljevstva nebesa, što se naziva „vera”. Naši mudraci su o tome rekli: „Avakum je došao i utemeljio ih na jednoj (Micva): ‘Pravednik živi kroz svoju veru’”. Vera znači nužnost da se veruje u Stvoritelja, da On vodi svet dobronamernim vođstvom. 

Čak iako pojedinac još nema taj osećaj, on ipak treba da veruje i kaže da on još ne vidi da je dóbro otkriveno u svetu, ali on treba da veruje, iznad razuma, da on ne vidi dóbro koje je otkriveno pred njegovim očima zato što i ne može da ga vidi, sve dok ne izađe iz uprave samoljublja. To je tako zato što postoji Cimcum (ograničenje) na posudama primanja, da tamo Svetlost ne bi mogla da sija zbog nejednakosti forme (kao što je napisano – Sulam Komentari, „Uvod u Knjigu Zohar”, stav 138). 

Iz ovog razloga, pojedinac ne može da vidi istinu. Umesto toga, on mora da veruje da ovo jeste tako. I, u radu kolektiva, faze vođstva nagradom i kaznom nisu tako očigledne. Ali, u individualnom radu, znači kada pojedinac hoće da pokuša da postigne stepen gde su sve njegove akcije zarad davanja, kada počne da se napreže da postigne stepen davaoca, tada njegova celokupna osnova treba da bude izgrađena na veličini Stvoritelja. O tome je u Zoharu rečeno: „Čovek treba da se boji Njega, zato što je On veliki i vladajući”, i tada počinje rad koji je prvenstveno na veri – da Stvoritelj vodi svet dobronamerno. 

I, tada njemu dolaze stanja uspona i padova. Drugim rečima, ponekad pojedinac prima nagradu i može da veruje u Stvoritelja, da je On dobronameran, i može da voli Stvoritelja zbog Njegove veličine. Ovo mu dolazi kroz velike napore u veri u nagradu i kaznu. To znači da ukoliko pojedinac radi u veri iznad razuma, on je nagrađen i njegova nagrada je u tome što stiže do toga da oseća ljubav Stvoritelja prema njemu. A, ukoliko hoće da ide specifično unutar razuma, kazna je u tome što biva udaljen od ljubavi Stvoritelja. 

Što je još gore, ponekad se dešava suprotno, da pojedinac mrzi Stvoritelja, budući da ima mnogo pritužbi na Stvoritelja, jer je već mnogo puta molio Stvoritelja i vidi da On ne čuje njegovu molitvu. I, iz toga pojedinac dolazi do stanja uspona i padova. Međutim, ukoliko on to nadiđe, ide iznad razuma, i kaže: „Oni imaju oči, a ne vide”, on je privremeno nagrađen i oseća da je blizu Stvoritelja. 

O tome je napisano (Sulam Komentari, Uvod u učenje o deset Sefirot, stav 132): „Moramo da znamo da se prethodno navedeni kvalitet koji se naziva ‘srednji’ primenjuje čak i kada je pojedinac pod Proviđenjem skrivenosti Lica. Kroz veliki napor u veri u nagradu i kaznu, njima se pojavljuje Svetlost velikog pouzdanja u Stvoritelja. I, na neko vreme, oni su nagrađeni stepenom otkrivenosti Njegovog Lica u meri kvaliteta ‘srednji’. Ali, smetnja je u tome što ne mogu trajno da ostanu na svojim stepenima, budući da je trajno ostajanje na stepenu moguće jedino kroz pokajanje iz straha”. 

Sledi da pre nego što postignemo izlazak iz rada, što je razabiranje Adam (čovek), redosled našeg rada se sastoji od tri faze. Naši mudraci su o tome rekli (Nida 31): „Postoje tri partnera u čoveku – Stvoritelj, njegov otac, i njegova majka. Njegov otac daje belo; njegova majka daje crveno; a Stvoritelj unutar njega stavlja duh i dušu (Ruah i Nešama, tim redom)”. Ovo je objašnjeno u radu, kao što učimo da postoje tri linije – Hesed (milost), Din (sud), Rahamim (milost). 

To je kao što smo rekli u prethodnim esejima – da bi čovek mogao da hoda potrebne su mu dve noge, desna i leva. To je poput dva stiha koja poriču jedan drugog sve dok ne dođe treći stih i presudi. Otuda, dve linije rađaju odlučujuću liniju.

Na taj način možemo da tumačimo šta u radu znači oranje, sejanje i zreo usev. Desna linija je oranje. To je čovekov rad na želji da bude uključen u rad davanja. Čovek je stvoren da brine jedino za sebe. I, budući da nad željom da se prima za sebe postoji ispravka da bi se izbegla materija srama usled nejednakosti forme u odnosu na Stvoritelja, a budući da ono što mi vidimo od Njega jeste to da On stvorenjima jedino daje, i unutar Njega uopšte nema primanja za sebe – načinjeni su Cimcum (ograničenje) i skrivenost nad željom za primanjem zarad sebe, tako da tada stvorenja ne bi mogla da prime užitak i zadovoljstvo koje On želi da im dâ. 

Ovo čoveku treba da omogući da ispravi posude primanja da budu jedino zarad davanja. Drugim rečima, čovek mora da preokrene želju za primanjem koja je u njemu, i umesto nje da primi želju za davanjem. To jeste, ono što je ranije za njega bilo od najveće važnosti – želja za primanjem – sada će biti nevažna, to jeste on neće želeti da je koristi. Naprotiv, želja za davanjem, koja je za njega bila od najmanje važnosti, i koju nije želeo da koristi, sada će biti od velike važnosti. To znači da je sada želja za davanjem za njega važna, i on jedino hoće da koristi želju da daje.

Ovo se naziva „oranje”, kada se zemlja preokreće, i ono što je bilo gore postaje dole, a ono što je bilo dole postaje gore. Ovo se naziva „desna linija”, Avraam, Hesed. Drugim rečima, pojedinac sada želi da se angažuje jedino u Hesed, što se naziva „želja za davanjem”, i desna linija se naziva „celovitost”. Tako, iako pojedinac vidi da još ne može da izvršava Hesed, on sebi treba da oslika da je već nagrađen davanjem, što se naziva Hesed, i da zahvali Stvoritelju što ga je nagradio time da radi da bi davao.

Sve ovo je jedino iznad razuma. I, ukoliko pojedinac razabira situaciju u kojoj se nalazi, videće je drugačije, to je materija iznad razuma. Ovo znači da pojedinac mora sebi da oslika da je već nagrađen željom da daje, kao da je već nagrađen oranjem. Isto tako, treba da spusti sebe i da kaže: „Srećan sam i zahvalan za svaku misao i želju koju mi Stvoritelj daje da nešto radim u duhovnom, što me nagrađuje time da makar i malo služim Njemu, što znači da mogu nešto da radim za Stvoritelja”. I, on je zbog toga srećan, jer vidi da Stvoritelj ne daje priliku i ostalim ljudima da Njemu služe. Tim pre, on je srećan što je njemu data prilika. Ovo se razmatra za „celovitost”, budući da sada on veruje iznad razuma da Stvoritelj vodi svet dobronamerno, i zbog toga sada može da pokaže ljubav za Stvoritelja, i da uvek bude srećan.  

Međutim, pojedinac istovremeno treba da ide i drugom nogom, levom, to jeste da kritikuje svoje akcije. On treba da ima želju da vidi istinu, koliko napora može da uloži zarad davanja i kolika je važnost duhovnog. Da li on stvarno razume da je vrednije da radi jedino za Stvoritelja, a ne za sebe? 

U tom stanju, on vidi sasvim drugačije: sada kada je prešao na levu liniju, vidi da su sve njegove akcije dok je išao desnom linijom, gde je mislio da je uistinu celovit čovek, takve da on nema ništa što je zaista zarad davanja. 

Ovo se naziva „sejanje”. Na primer, kada uzmemo dobro seme pšenice i sejemo je u polju, ukoliko se tamo nalazi osoba koja ništa ne zna o radovima u polju, ona bi na onoga ko je uzeo pšenicu i sejao je u zemlju gledala kao da je lud. Slično je i ovde, kada pojedinac primi dobra stanja koja sadrže celovitost, za koja je već zahvalio Stvoritelju, i onda ih poništava. To je poput čoveka koji je uzeo dobro seme pšenice i sejao je u polju. 

Ali, zapravo, čovek ne može da hoda na jednoj nozi. A dve noge razmatraju se za dva stiha koji poriču jedan drugog. Zbog toga se Isak razmatra za sejanje semena, što je levo. Naši mudraci su o tome rekli: „Čovek uvek treba da odbacuje levom i da privlači desnom” (Sota 47). Treba da tumačimo da kada pojedinac oseća da je blizu Stvoritelju, to se naziva „privlačenje desnom”. „Odbacivanje levom” znači da dok kritikuje, on vidi da je odbijen iz rada davanja. Ovo znači da nam naši mudraci govore, da su čoveku potrebne dve noge, desna i leva, budući da mi ne možemo da hodamo na jednoj nozi. Ovo se razmatra za  Isaka, koji se naziva „sejanje”. 

Avraam, koji se naziva „desno”, što je Hesed, celovitost, naziva se i „belo”. Kao što je prethodno rečeno postoje tri partnera u čoveku – njegov otac, njegova majka i Stvoritelj. Njegov otac je prvo razabiranje – prva linija, što je Hesed, i označava celovitost. Celovitost se naziva „belo”, kao što je napisano: „Iako će vaši gresi biti poput crvenog, oni će biti beli kao sneg”. Ovo je nazvano „desna privlači”, kada pojedinac oseća da je doveden bliže Stvoritelju. 

„A, njegova majka daje crveno”. Crveno ukazuje na nedostatak, što je Nukva, gde on vidi da je u potpunosti odbijen od rada davanja. Otuda, on je u stanju uspona i padova. Tada se razmatra da pojedinac ima samo delimičnu veru, kao što je u Sulam Komentari (Uvod u učenje o deset Sefirot, stav 14) rečeno da je to zbog toga što pojedinac ima mnogo padova i da je tokom pada on bez vere. 

Međutim, pojedinac ne sme da provodi mnogo vremena na levoj liniji, koja se naziva „druga linija”, jer se tada nalazi u stanju odvojenosti. Otuda, najvećim delom, rad pojedinca treba da bude u stanju celovitosti, što se naziva „obnavljanje meseca”. Ovo znači da pojedinac mora konstantno da obnavlja belo u sebi, što je desna linija, i što je belo. 

Međutim, tokom pada, vera napušta pojedinca te on ponekad ostaje bez svesti, poput nekog ko je pao pod kamion i povredio se, iako ni ne zna da je pao. To treba da tumačimo na način da on leži pod svojim teretom, kao što je napisano: „Ukoliko vidiš da magarac tvog neprijatelja leži pod svojim teretom … nego mu pomozi*”, budući da ne može da ide iznad razuma, jer je rad iznad razuma nepodnošljiv teret i veliko opterećenje za njega. Otuda, ukoliko  skrene pažnju sa toga, on odmah pada pod kamion. To se naziva „biti povređen u nesreći na putu”. Tako, pojedinac uvek mora da bude oprezan i da se drži desne. 

Sledi da je ispravka pojedinca koji ide levom linijom u tome što on ne čeka da dobije odbijanje i pad, i da onda čeka sve dok mu ne dođe buđenje od Gore. Umesto toga, on privlači levu ka sebi, i tada vidi da je u stanju pada, to jeste vidi da nema nijednu iskru želje da radi zarad davanja i da ne radi za sopstvenu korist. I, tada on može da moli. 

To je kao što je Baal HaSulam rekao u vezi sa onim što su naši mudraci rekli o Davidu, koji je rekao: „Ja budim zoru, a zora ne budi mene”. Tako, kralj David nije čekao na zoru, koja se naziva „crno”, što je tama, to jeste nije čekao da tama budi njega. Umesto toga, on budi tamu. On moli Stvoritelja da On iluminira Njegovo Lice za njega i tako dobija vreme iz toga što ima pripremu za tamu i tada je lakše da je ispravi. 

I, dve prethodno pomenute linije – desna i leva – stvaraju treću liniju, srednju liniju. To je kao što su naši mudraci rekli: „I, Stvoritelj postavlja duh i dušu unutar njega”. Tako, nakon što je pojedinac kompletirao rad u dve linije, sve zlo se otkriva u njemu. Ovo mu dolazi zato što su ove dve linije poput dva stiha koji poriču jedan drugog. I, pojedinac vidi da nema kraja usponima i padovima, i tada upućuje iskrenu litaniju Stvoritelju da mu On pomogne da primi želju da daje. 

Kada mu Stvoritelj pomogne, on biva nagrađen potpunom, trajnom verom, jer već ima posude davanja. Pre nego što pojedinac stekne posude davanja, nije moguće da on ima trajnu veru, budući da tokom pada gubi svoju veru i ne može trajno da veruje u Stvoritelja. 

To je objašnjeno u Sulam Komentari (Uvod u knjigu Zohar, stav 138): „Budući da mi posude primanja ne koristimo za ono za šta su stvorene, mi  dela Proviđenja nužno osećamo kao zlo, kao nešto što je protiv nas. Otuda, kada osoba oseća loše, ona je u toj meri u jeresi, to jeste protiv Njegovog Proviđenja, i Upravitelj je skriven od nje”. 

Tako, vidimo da pre nego što je pojedinac nagrađen posudama davanja, on ne može da ima trajnu veru. Međutim, time što biva nagrađen željom da daje – koja se širi iz rada u dve linije, kroz koje se sve zlo pojavljuje u potpunosti – pojedinac dolazi do zaključka da jedino Stvoritelj može da mu pomogne.

Tada pojedinac naporno radi u ovom radu i ne beži iz borbe, i nagrađen je srednjom linijom nazvanom „Stvoritelj daje duh i dušu”. Ovo se naziva „otkrivanje Lica”. To je kao što je napisano: „Kada dolazi do pokajanja? Tada kada On koji zna sve tajne posvedoči da se on neće vratiti budali”. 

Ovime možemo da tumačimo ono u vezi sa čim smo pitali: „Šta u radu znači to što je napisano: ‘Jakov je došao, a on je sazrevanje useva’, kao što je rečeno: ‘Svetost Izraela, njegovi prvi plodovi, su za Gospoda‘, i on je stajao nad tim”. Naši mudraci su dali alegoriju o tome: „Kralj ne stoji u svom polju, sve dok usev nije zreo”. 

Treba da tumačimo da se kralj koji stoji u svom polju odnosi na čoveka. Čovek se širi od Malhut, a Malhut se naziva „polje”. I, čovek treba da dođe u stanje „Polje koje je Gospod blagoslovio”. Ovo se izvršava trudom u dve prethodno pomenute linije – oranje Avraama i sejanje Isaka. 

I, nakon toga dolazi razabiranje koje se odnosi na: „…kada je usev zreo…”, što je da pojedinac već može da vidi nagradu od rada, to jeste  usev,  što je Jakov. Kao što je prethodno rečeno – nakon što je nagrađen time da mu Stvoritelj pomogne, kada mu Stvoritelj daje dušu nazvanu „otkrivanje Lica” – tada se razmatra da Stvoritelj neprestano stoji nad njim. To znači da je tada nagrađen trajnom verom. Ovo je značenje napisanog: „I, Gospod je stajao nad njim”. Drugim rečima, kada pojedinac jednom postigne stepen srednje linije, to se razmatra za Jakova, Stvoritelj je nad njim, kao što je rečeno u prethodno navedenoj alegoriji, gde Kralj stoji u svom polju kada je usev zreo. 

Napisano je (Uvod u učenje o deset Sefirot, stav 54): „Kada Stvoritelj vidi da je pojedinac kompletirao svoju meru truda i završio sve što je morao da uradi na jačanju svog izbora u veru u Stvoritelja, tada mu Stvoritelj pomaže. U to vreme on postiže otvoreno Proviđenje, to jeste otkrivanje Lica. Tada je on nagrađen potpunim pokajanjem”.

On kaže (Uvod u učenje o deset Sefirot, stav 56): „Uistinu, pojedinac nije apsolutno siguran da neće opet zgrešiti pre nego što je nagrađen prethodno pomenutim postizanjem nagrade i kazne, to jeste otkrivanjem Lica. I, ovo otkrivanje Lica se, iz perspektive Stvoriteljevog spasenja, naziva ‘svedočenje’, ... to garantuje da on neće opet zgrešiti”. Ovo znači da je u to vreme on nagrađen stalnom verom. 

Sada možemo da tumačimo ono što je napisano: „Gospod živi, i neka je blagoslovena Stena moja”. „Moja duša će biti slavljena u Gospodu”. Mi treba da razumemo značenje za „Gospod živi” u pogledu na Stvoritelja. Kakva je to vrsta veličanja Stvoritelja? U radu mi treba da tumačimo „živi”. Tako, ko je On koji se naziva „Gospod živi”? A, onaj koji veruje u Stvoritelja, da On bdi nad svetom dobronamerno, naziva se „živi”. 

I „ …neka je blagoslovenа Stena moja…” jeste onaj koji prima od Stvoritelja formu vere, gde je Stvoritelj – Njegova volja da čini dobro Njegovim stvorenjima. Taj pojedinac blagoslovi Stvoritelja što mu daje veru, budući da on sam nije u stanju da na sebe preuzme veru iznad razuma, jer to je dar od Boga. 

Isto tako, treba da tumačimo „Moja duša će biti slavljena u Gospodu”. Rečeno „… u Gospodu” znači u Stvoritelju koji pojedinca dovodi bliže Njemu. Zbog toga, njegova duša je slavljena, znači da je čovekova duša duboko zahvalna Stvoritelju što je dovodi blizu. Ovo se naziva: „Stvoritelj daje duh i dušu”. Sopstvenom snagom, pojedinac ne bi bio u mogućnosti da to postigne. Zbog toga, on veliča Stvoritelja – jer sada ima veru. On blagoslovi Stvoritelja jedino za ono što mu je Stvoritelj dao. Isto tako, kao što je već rečeno, Stvoritelj se naziva „srednja linija”, i jedino kroz rad u dve linije, koje prethode, pojedinac kasnije biva nagrađen time da mu Stvoritelj dâ duh i dušu.   

Otuda, jedino Stvoritelj može da pomogne pojedincu da izađe iz uprave posuda primanja. Zato, tokom pada on ne sme da se raspravlja sa svojom željom za primanjem i da zastupa takav stav da je za njega bolje da ga želja za primanjem napusti i napravi prostor želji za davanjem. A on to radi jer hoće da navede želju za primanjem da ona to razume i da se tako preda pred njim. Pojedinac mora da zna da se telo nikada neće složiti sa tim; to je trošenje reči uzalud. 

Umesto toga, on treba da moli Stvoritelja, jer jedino On ima snagu da to poništi, i niko drugi. Drugim rečima, telo se neće nikada složiti sa tim, otuda, nema nikakve svrhe da se raspravlja sa telom. Ali kad pojedinac želi da uradi nešto za Stvoritelja, on treba da moli Stvoritelja da mu On dȃ snagu da nadiđe želju za primanjem za sebe. 

Uz prethodno pomenuto, treba da tumačimo rečeno: „Ne širi razgovor sa ženom”, (Avot, poglavlje 1,5). Ovo je rečeno o njegovoj ženi. Još i više je tako u vezi sa ženom njegovog prijatelja. Iako je u radu primarno doslovno značenje, možemo da tumačimo da su i žena i čovek u jednom telu. Čovekova žena je nazvana „želja za primanjem”, što se naziva „žensko”, koja uvek hoće jedino da prima. 

Otuda, kada pojedinac ponekad želi da radi nešto da bi davao, što se naziva „muško“ – čovek, a želja za primanjem se opire, i čovek želi da širi raspravu sa svojom željom za primanjem da bi je naveo da razume da je za nju bolje da ga pusti da on radi zarad davanja, o tome su naši mudraci rekli da je to trošenje reči uzalud. Oni su rekli: „To je rečeno o njegovoj sopstvenoj ženi”, znači želji za primanjem unutar njega. „To je još više tako za ženu koja je unutar njegovog prijatelja”, to jeste kada se raspravlja sa željom za primanjem prijateljā – kada se raspravlja sa njima i navodi ih da vide da je bolje da sve rade da bi davali. To je tako jer jedino Stvoritelj može da im pomogne da izađu iz dominacije želje za primanjem za sebe.   

Prema tome, takvi ljudi – koji hoće da idu putem da postignu stanje gde će sve njihove akcije biti u cilju davanja – ne smeju prekorevati svoje prijatelje zbog toga što se oni ne angažuju u radu davanja. To je zato što ako oni hoće da isprave prijateljevu želju za primanjem, to je kao da čovek ima snagu. Ali uistinu, ono što pojedinac radi da bi davao jeste jedino snagom Stvoritelja. Zato je zabranjeno prekorevati svog prijatelja.

Link - Whatthe King Standing on His Field When the Crop Is Ripe Means in the Work?