U SKLADU SA ONIM ŠTO JE OBJAŠNJENO O "VOLI SVOGA BLIŽNJEG KAO SEBE SAMOG"

 

U skladu sa onim što je objašnjeno o „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog”

Članak broj 7, 1984. godina

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

U skladu sa onim što je objašnjeno, u pravilu „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog”, sadržani su svi detalji ostalih 612 Micvot [zapovesti]. To je kao što su naši mudraci rekli: „Ostalo su komentari; idi i uči”. Ovo znači da ćemo držanjem preostalih 612 Micvot biti nagrađeni i pravilom „Voli svoga bližnjeg”, i sledeći to, ljubavlju Boga. 

Prema tome, šta nam ljubav prijateljā daje? Napisano je da kad se nekoliko prijatelja okupi, budući da svaki od njih ima samo malu silu ljubavi bližnjih – znači da oni imaju samo potencijal da sprovode ljubav bližnjih – kada je primenjuju oni se sete da su odlučili da se odreknu samoljublja u korist ljubavi bližnjih. Ali, zapravo, pojedinac u praksi vidi da ne može da se odrekne nikakvog zadovoljstva želje za primanjem zarad koristi  drugoga, čak nimalo. 

Međutim, kada se okupi nekolicina ljudi koji su saglasni s tim da moraju da postignu ljubav bližnjih, i kada svako poništi sebe pred drugim, tada su oni svi uključeni jedan u drugog. Tako se tu u svakom pojedincu akumulira velika sila, u skladu s veličinom društva. I, tada svako od njih može da izvršava zapovest “Voli svoga prijatelja”.

Tako, šta nam daju detalji ostalih 612 Micvot, za koje smo rekli da su tu da bi se držalo pravilo “ljubav prijateljā”? I, vidimo da i u realnosti postoji ljubav prijateljā i među sekularnima. I oni se okupljaju u raznim društvima i imaju ljubav prijateljā. Šta je onda razlika između religioznih i sekularnih?

Stih kaže (Psalmi Davidovi, 1), „... niti je sedeo na mestu podrugljivog”. Moramo da razumemo zabranu – „mesto podrugljivog”. Kad pojedinac kleveće ili govori prazne reči, tada to nije zabranjeno zabranom – „mesto podrugljivog”. Otuda, šta nam daje zabrana – „mesto podrugljivog”?

Zapravo, smisao zabrane – “mesto podrugljivog” jeste to: kad se nekolicina ljudi okupi u svrhu ljubavi prijateljā, s namerom da će upravo svako od njih pomoći svom prijatelju da poboljša svoje korporalno stanje, i svako očekuje da će od još više takvih sastanaka profitirati od društva i poboljšati svoje stanje u korporalnom.

I, nakon svih susreta, svako kalkuliše i gleda koliko je od društva primio za samoljublje, šta je želja za primanjem time dobila, budući da je uložio vreme i napor da radi za dobrobit društva. Tako, šta su oni time dobili? Pojedinac bi verovatno mogao više da uspe da je bar deo sopstvenih napora uložio zarad lične koristi. Ali, „Ušao sam u društvo zato što sam mislio da ću kroz njega biti u mogućnosti da dobijem više nego što bih mogao da dobijem sam. Ali, sada vidim da nisam dobio ništa”.

Tada pojedinac žali i kaže: „Bolje bi mi bilo da koristim ovo malo svoje snage za sebe umesto što dajem svoje vreme društvu. Međutim, sada kada sam dao svoje vreme društvu, da bih kroz društvo dobio više posedovanja, konačno uviđam da ne samo da nisam ništa dobio od društva, čak sam i izgubio ono što sam mogao da steknem da sam bio sam”.

Kad neko želi da kaže da ljubav prijateljā treba da bude angažovana u svrhu davanja, da svako treba da radi u korist drugih, svi se smeju i podruguju mu se. To njima liči na vrstu šale, i to je “mesto podrugljivih”. O tome je rečeno: „jer greh je sramota za bilo koji narod i svaku milost koju oni čine, oni čine za sebe”. Takvo društvo odvaja pojedinca od svetosti i baca ga u svet zlih. To je zabrana – “zabranjeno je sedeti na mestu podrugljivih”.

Naši mudraci su rekli o ovakvim društvima (Sanedrin): „Rasturite zle; bolje za njih i bolje za ceo svet”. Drugim rečima, bolje je da oni ne postoje. Međutim, suprotno je s pravednicima: „Okupite pravednike; bolje za njih i bolje za ceo svet”.

Ko su „pravednici”? To su oni koji hoće da drže pravilo „Ljubi svoga bližnjeg kao sebe samog”. Njihova jedina namera jeste to da izađu iz samoljublja i preuzmu na sebe potpuno novi kvalitet ljubavi bližnjih. A, iako je to Micva [zapovest] koja treba da se drži, i pojedinac može sam da prisili sebe na to da je drži, ljubav je i dalje nešto što je dato srcu, a srce se po prirodi ne slaže s tim. Šta tada pojedinac može da uradi da njegovo srce istinski voli bližnjeg?

Zbog toga nam je dato i preostalih 612 Micvot: one imaju snagu da pobude osećaj u srcu. Ipak, budući da je to suprotno prirodi čoveka, taj osećaj je previše mali da bi mogao defakto da drži ljubav prijateljā, čak iako pojedinac ima potrebu za tim. Otuda, on sada mora da traži savet kako da stvarno to primeni.

Savet pojedincu za to kako da bude u stanju da poveća svoju snagu unutar pravila „Voli svoga prijatelja” jeste taj da se angažuje u ljubavi prijateljā. Ako se svako poništi pred svojim prijateljima i poveže s njima, oni postaju jedno telo gde se svi mali delovi, koji hoće ljubav bližnjih, ujedinjuju u kolektivnu silu koja se sastoji od mnogo delova. I, kada pojedinac ima veliku snagu on može da izvršava ljubav bližnjih.

I, tada pojedinac može da postigne ljubav Boga. Ali, uslov je da se volja svakoga poništi pred drugim. Međutim, kad je pojedinac odvojen od svog prijatelja, on ne može da primi udeo koji treba da primi od svog prijatelja.

Prema tome, svako treba da kaže da je ništa u poređenju sa svojim prijateljem. To je poput pisanja brojeva: ako se prvo napiše „1”, a zatim dopiše „0” to je deset puta više. A kada se dopiše „00” to je stotinu puta više. Drugim rečima, ako je njegov prijatelj broj jedan i sledi nula, razmatra se da pojedinac prima od svog prijatelja deset (10) puta više. A ako kaže da je dvostruka nula u poređenju sa svojim prijateljem, on prima od svog prijatelja stotinu (100) puta više.

Međutim, u suprotnom, ako on kaže da je njegov prijatelj nula, a da je on jedan, tada je on deset puta manji nego što je njegov prijatelj, tj. 0,1. A ako on može da kaže da je on jedan, i da ima dva prijatelja koji su obojica nule u poređenju s njim, tada se razmatra da je on stotinu puta manji nego što su oni, znači on je 0,01. Tako se njegov stepen smanjuje u skladu s brojem nula koje on pripisuje svojim prijateljima.

Ipak, čak i kada pojedinac jednom stekne tu snagu i zaista može da drži ljubav drugih, i sopstveno zadovoljenje oseća kao nešto loše za sebe, još ne treba da veruje u sebe. Mora da postoji strah od pada u samoljublje usred rada. Drugim rečima, treba li pojedincu da se dâ veće zadovoljstvo od onoga koje je navikao da prima, jer iako on već može da radi da bi davao kroz mala zadovoljstva i voljan je da ih se odrekne, on ipak živi u strahu od velikih zadovoljstava.

Ovo se naziva „strah” i to su vrata primanja Svetlosti vere nazvane „Inspiracija Božanskog”, kao što je napisano u Sulam komentarima: „Mera straha je mera vere”.

Otuda, moramo da zapamtimo da materija „Voli svog prijatelja kao sebe samog” treba da se drži zato što je to Micva, pošto je Stvoritelj zapovedio angažovanje u ljubavi prijatеljā. I, Rabi Akiva samo tumači ovu Micva koju je Stvoritelj zapovedio. On je nameravao da načini ovu Micva pravilom kojim bi sve Micvot bile držane zbog zapovesti Stvoritelja, a ne zarad sopstvene koristi.

Drugim rečima, Micvot ne služe tome da njihovim držanjem budemo velikodušno nagrađeni. Upravo suprotno; držanjem Micvot postići ćemo nagradu koja je – da dođemo do toga da poništimo naše samoljublje i postignemo ljubav bližnjih, i sledstveno tome ljubav Boga.

Sada možemo da razumemo šta su naši mudraci rekli o stihu VeSamtem [Postavi njih]. To dolazi od reči Sam [„napitak”]. „Ako su nagrađeni, to je napitak života; a ako nisu nagrađeni, to je napitak smrti”.

To da nije nagrađen znači da se pojedinac angažuje u Tori i Micvot iz samoljublja, to jeste, da bi telo steklo posedovanja u zamenu za svoj rad. To da je nagrađen, znači da je samoljublje pojedinca poništeno i nagrada koju on teži da primi jeste – snaga za ljubav bližnjih. Kroz ovo on će postići ljubav Stvoritelja – da njegova jedina želja bude to da on daje zadovoljenje Stvoritelju.

Link - According to What Is Explained Concerning “Love Thy Friend as Thyself”