OZBILJNOST KOD PODUČAVANJA TORI IDOLOPOKLONIKA

Ozbiljnost kod podučavanja Tori idolopoklonika

Članak broj 17, 1986/1987. godina

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Naši mudraci su rekli (Hagiga, 13): „Rav Ami je rekao: ‘Reči Tore ne treba da budu date idolopoklonicima’, kao što je napisano: ‘On se nije ophodio tako ni sa jednim drugim narodom; i, što se tiče Njegovih naredbi, oni za njih nisu znali’”. I, u Sanhedrinu (59), Rabi Johanan je rekao: „Idolopoklonici koji se angažuju u Tori podležu kazni smrti”, kao što je napisano: „Mojsije nam je zapovedio Zakon (Tora) kao nasleđe. Mi smo postali naslednici, a ne oni”.

Gemara pita: „Rabi Meir kaže: ‘Kako to? Uostalom, čak i idolopoklonici koji se angažuju u Tori jesu popout visokih sveštenika, kao što je napisano: ‘Ako čovek izvršava njih, živeće kroz njih’. Nije rečeno ‘sveštenici’, ‘Leviti’ ili ‘Izraelci’, već ‘čovek’. To znači da čak i idolopoklonici koji se angažuju u Tori jesu poput visokih sveštenika’”.

Ovo treba da razumemo u skladu sa pravilom da se, u radu, čitava Tora uči unutar jedne osobe. Zohar kaže da je svaka osoba, sama po sebi, mali svet. To znači da se ona sastoji od svih sedamdeset nacija sveta. Otuda, šta je „Izrael” i šta su „idolopoklonici” unutar same osobe? 

Postoji još jedno pitanje u vezi sa rečima Rabi Meirа, koji dokaze donosi iz stiha: „Ako čovek izvršava njih, živeće kroz njih”. Naposletku, Rabi Šimon kaže: „čovek se naziva Izrael”, i kao dokaz navodi stih: „Ti se nazivaš ‘čovek’, a ne nacije sveta”. Tako, kako onda iz reči „čovek” Rabi Meir donosi dokaze da se reč „čovek” odnosi i na idolopoklonike? Tosfot u Sanhedrinu objašnjava da postoji razlika između dva pojma čovek – „čovek”, i „Čovek”. 

RAŠI tumači da nema poteškoća sa razumevanjem reči Rabi Šimona, koji kaže: „Čovek se naziva Izrael”. To je jednostavno, jer za Rabi Šimona čovek specifično znači Izrael. Isto tako, mi treba da razumemo veliku razliku između Rabi Johanana i Rabi Meira, gde Rabi Johanan kaže: „Idolopoklonici koji se angažuju u Tori podležu kazni smrti”, a prema Rabi Meiru, oni nisu poput nekog običnog od Izraela, već su poput visokog sveštenika. Može li da bude to da će on (idolopoklonik) biti veći nego neki običan od Izraela?

Zohar kaže (Aharei, str 103, i Sulam komentari, stav 289): „Rabi Elazar je pitao Rabi Šimona, svoga oca. Napisano je: ‘On se nije ophodio tako ni sa jednim drugim narodom’. Međutim, trebalo bi da pitamo zašto se kaže ‘... Njegove statute i Njegove zakone Izraelu’ budući da je napisano: ‘On objavljuje Svoju reč Jakovu…’”?

Ovo ima dvostruko značenje. Jer, Tora je skrivena, uzvišena, dragocena i samo Njegovo Ime, i zato je čitava Tora skrivena i otkrivena, znači da u Tori postoji i tajna i ono što je doslovno u Njegovom Imenu.

Otuda, Izrael su na dva stepena, na skrivenom i na otkrivenom. Učimo da postoje tri međusobno povezana stepena: 1) Stvoritelj, 2) Tora, 3) Izrael. Zbog toga je napisano: „On objavljuje Njegovu reč Jakovu, Njegove statute i Njegove zakone Izraelu”. Ovo su dva stepena. Jedan je otkriven – stepen Jakov, a jedan je skriven – stepen Izrael. Tako, na šta nam tekst ukazuje? Odgovara se: „Svako ko je obrezan i upisan u sveto Ime, uveden je u otkriveno u Tori”. Ovo je značenje za napisano: „On objavljuje Njegovu reč Jakovu”. 

Međutim, rečeno: „… Njegove statute i Njegove zakone Izraelu” jeste viši stepen. Tako, „… Njegove statute i Njegove zakone Izraelu” jesu tajne Tore. Zakoni Tore i tajne Tore ne treba da budu otkriveni, izuzev onima koji su na odgovarajućem višem stepenu. I, kao što je to tako za Izrael, to jeste da se Tora otkriva jedino onom koji je na visokom stepenu, to je još više tako za nacije sveta, koje su idolopoklonici. 

U stavu 303 je napisano: „Dođi i vidi da ono što se deci daje kao prvo u Tori jeste alfabet. To je nešto što niko na svetu ne može da postigne unutar svog uma i sopstvenom željom”. Da bismo razumeli prethodno rečeno, mi prvo moramo da znamo šta je, u radu, Izrael, a šta su idolopoklonici.

Naši mudraci su objasnili stih (Šabat,105b): „Neće biti stranog boga unutar tebe, niti ćeš se klanjati pred stranim bogom”. Šta je strani bog u čovekovom telu? To je zla inklinacija. To znači da je idolopoklonik (unutar čoveka) „zla inklinacija”. Sledi da kada se govori o pojedinačnom telu, tada je idolopoklonstvo koje se naziva „tuđi bog” ili „strani bog”, sadržano unutar čoveka. U skladu sa tim, mi unutar sebe treba da razaberemo – idolopoklonika, što je zla inklinacija, i Izrael, što je dobra inklinacija.

Međutim, mi treba da razumemo zašto se ova inklinacija, koja mami pojedinca da osladi sebe i uživa ​​život, naziva „zlo”. Naposletku, ona govori pojedincu: „Ako ti slušaš mene, ti ćeš uživati život”. Otuda, zašto se to naziva „zla inklinacija” ili „strani bog”? Isto tako, šta je veza između idolopoklonstva i zle inklinacije? Zašto se ona naziva „božanstvo”, i zašto se ona veliča i zašto se njoj služi, kao što to rade idolopoklonici? 

Znano je da postoje dva kralja u svetu: 1) Kralj svih kraljeva, 2) star i budalast kralj, znači zla inklinacija. Isto tako, „dve uprave” se nazivaju: 1) uprava Stvoritelja, 2) uprava čoveka.

Naši mudraci su rekli da kada je čovek rođen, on je odmah rođen sa zlom inklinacijom, kao što je napisano: „Greh čuči pred vratima”. U Zoharu se tumači da čim osoba izađe iz materice, njoj dolazi zla inklinacija. U radu, mi to treba da tumačimo tako da od dana kada se osoba rodi, ona radi za zlu inklinaciju unutar sebe i služi je svim svojim srcem i dušom.

Međutim, znano je da je zla inklinacija samo želja za primanjem unutar nas, kao što je objašnjeno u Uvodu u  Knjigu Zohar. I, čim se pojedinac rodi, njegova jedina svrha jeste da služi želji za primanjem. Ovo znači da se sva njegova čula fokusiraju na to kako da služi starom i budalastom kralju. Isto tako, pojedinac se klanja pred njim, a klanjanje znači to da on pokorava svoj razum i svoj um pred njim.

To znači da ponekad pojedinac i čuje da osoba treba da služi Kralju svih kraljeva, i ponekad, i um i srce razabiraju da razlog iz kojeg smo rođeni nije taj da služimo želji za primanjem, ipak, pojedinac potiskuje ovo gledište i kaže: „Iako moj razum meni pokazuje da nije vredno da teško radim i da čitavog svog života služim želji za primanjem, već je vredno da služim Stvoritelju, ja idem suprotno tome. Drugim rečima, telo mi govori: ‘Baci sve što si dobio iz knjiga i od autora, to da moraš da služiš Stvoritelju. Umesto toga, kako tada tako i sada, ne opiri se želji za primanjem, već joj služi svim svojim srcem i dušom’”.

Sledi da se pojedinac klanja pred željom za primanjem, jer se potčinjavanje razumu naziva „klanjanje”. I, razmatra se da on tada služi stranom bogu, koji je stranac za Keduša (svetost). Strani bog se, isto tako, naziva „tuđi bog”, jer on je tuđin za Keduša.

U to vreme, pojedinac koji služi stranom bogu naziva se „tuđinac” ili „idolopoklonik”, i to je strani bog u čovekovom telu. Drugim rečima, strani bog nije nešto spoljašnje, nije to da pojedinac služi nečemu izvan njegovog sopstvenog tela. I, zapravo se ovo razmatra za izvršavanje idolopoklonstva. Tačnije, služenje i rad za svoje telo – nazvano „želja za primanjem”, koja je unutar čovekovog tela – naziva se izvršavanje idolopoklonstva, i taj pojedinac se naziva „tuđinac” ili „idolopoklonik”.

To je tako zato što pojedinac nema povezanost sa Keduša, a Stvoritelj se naziva Kadoš (sveti), kao što je napisano: „Vi ćete biti sveti, jer sam Ja, Gospod, sveti”. To znači: „Vi ćete biti posvećeni” (kao što je rečeno u članku broj 16, 1986/87). Budući da je Stvoritelj davalac, da bi pojedinac imao Dvekut (prianjanje) uz Njega, što se naziva „jednakost forme”, i on, takođe, treba da bude davalac, i to se naziva Keduša (svetost).

Sledi da kada pojedinac služi želji za primanjem, radi za nju i razmatra je za suštinu, to znači da je ona njegov bog. I, on želi da služi jedino njoj, svim svojim srcem i dušom. I na sve što radi – čak i ukoliko je to sam čin davanja, koji i ne razmatra za čin davanja – on gleda u odnosu na korist koju bi njegova želja za primanjem izvukla iz toga. On ne odvraća svoj fokus sa toga, Bože zabrani, već veruje da je to sve čemu mora da služi.

Čak ukoliko i um pojedinca odluči da tome nije vredno služiti, pojedinac i dalje nema snagu da nadiđe svog boga, kome služi od dana kada je rođen. To je razlog zašto se to naziva „verovanje”, jer on i mimo razuma služi svojoj želji za primanjem. I on u svetu ne nalazi nijedan razlog koji može da ga odvoji od ove veze koja postoji od dana kada je on rođen. To se naziva „Goj” ili „stranac”.

Izrael je ono što je suprotno stranom bogu, i što znači Jašar El (direktno ka Bogu). A to znači da je jedina namera pojedinca to da sve bude direktno ka Stvoritelju. Drugim rečima, njegova jedina misao i želja jeste da dođe direktno do prianjanja uz Stvoritelja i on ne želi da sluša glas želje za primanjem. On kaže da ime koje je dato želji za primanjem – „zla inklinacija”, njoj odgovara zato što mu ona samo nanosi štetu.

Drugim rečima, što pojedinac više pokušava da zadovolji želju zle inklinacije, da ga ona ne bi ometala u njegovom radu da bude sluga Stvoritelju, suprotno je. To jeste, pojedinac stalno vodi računa da joj dâ ono što ona od njega traži, i daje joj zato što misli da će ukoliko tako radi ona prestati da ga uznemirava. I, tada vidimo da je sasvim suprotno – ovaj primalac zapravo postaje jači time što se njegove potrebe ispunjavaju, to jeste, zla inklinacija postaje još više zla.

I, sada pojedinac vidi koliko su bili u pravu naši mudraci kada su rekli (Berešit Raba, 25, 8): „Ne čini dobro lošemu”, i to znači ne čini dobro lošoj osobi. Isto je i za nas, koji sve to učimo unutar jedne osobe. I, ovo znači da je zabranjeno udovoljavati želji za primanjem, što je zla inklinacija, jer iz svakog takvog udovoljavanja, ona ima više snage da kasnije naškodi osobi. I, to se naziva „uzvratiti zlom za naklonost”. I, to je poput „dve kapi vode u bari”; to jeste, do stepena do kojeg njoj osoba služi, upravo je tolika njena snaga da osobi naškodi. 

Međutim, pojedinac treba uvek da se seća šta je zlo koje mu primalac uzrokuje. Iz tog razloga pojedinac uvek mora da se seti svrhe stvaranja – Činiti dobro Njegovim stvorenjima – i da veruje da Stvoritelj može da dodeli beskrajan užitak i zadovoljstvo. Pisano je o tome (Malahija, 3:10): „’I okušajte Mene sada u tome’, govori Gospod nad vojskama, ‘da li ću vam Ja otvoriti prozore nebeske i izlivati blagoslov na vas dok ne preplavi’”.

Razlog iz kojeg osoba ne oseća užitak i zadovoljstvo koje Stvoritelj želi da dâ jeste razlika u formi između Stvoritelja, koji je davalac, i primaoca. Ovo (nejednakost forme) uzrokuje sram tokom primanja užitka i zadovoljstva. Da bi se izbegao hleb srama načinjena je ispravka nazvana Cimcum (ograničenje) – ne primati osim kada je to zarad davanja zadovoljenja Tvorcu. To je nazvano „jednakost forme”, kao što su naši mudraci rekli: „Kao što je On milostiv i ti si milostiv”.

To znači da, budući da je Stvoritelj davalac i da u Njemu nema nikakvog primanja – jer od koga bi On primao? – i čovek, takođe, treba da nastoji da postigne taj stepen da neće da radi za sebe, već da sve njegove misli i želje budu usredsređene na to da zadovolji svog Tvorca. I, tada on dobija odgovarajuće Kelim (posude) za primanje Višeg obilja, što je opšti naziv za užitak i zadovoljstvo koje Stvoritelj želi da dâ stvorenjima.

Generalno, obilje se deli na pet razabiranja, nazvanih NRNHY, a ponekad se nazivaju i NRN. Isto tako, Više obilje može da se nazove jednostavno samo Nešama (duša), i primalac koji prima Nešama naziva se Guf (telo), ali ovo nisu fiksna imena, već zavise od konteksta. 

Prema tome, ko sprečava primanje prethodno navedenog užitka i zadovoljstva? To je jedino želja za primanjem. Ona sprečava i ne pušta nas van svoje uprave, nazvane „primanje zarad primanja”. To je razabiranje na kojem se događa Cimcum (ograničenje) – da bi se posude primanja ispravile tako da budu zarad davanja, čime pojedinac postaje nalik davaocu.

I, ovde postoji jednakost forme, koja se naziva Dvekut. U to vreme, kroz Dvekut uz Stvoritelja, osoba se naziva „živa”, jer je vezana za Život Živih. A kroz primaoca u sebi, ona je odvojena od Života Živih. Zbog toga su naši mudraci rekli: „Zli, u svojim životima, nazivaju se ‘mrtvi’”.

Otuda, jasno je ko nas sprečava u tome da nam bude dat „život”: to je jedino primalac u nama. I, mi ovo treba da odredimo kroz prethodno rečeno. Proizlazi da je zla inklinacija uzrok svih nevolja i nedaća zbog kojih patimo u životu. Jasno, njoj odgovara nadenuto ime „zla inklinacija”, jer ona uzrokuje sve naše nevolje.

Zamislimo bolesnu osobu koja hoće da živi, a postoji samo jedan lek koji može da joj spasi život, kojim će biti nagrađena životom; u suprotnom će stradati. I, postoji jedna osoba koja je sprečava da uzme ovaj lek. Jasno, ta osoba se naziva „zao čovek”. Isto je i u radu. Kada pojedinac sazna da on jedino kroz želju za davanjem može da bude nagrađen duhovnim životom, i da će jedino tu pronaći pravi užitak i zadovoljstvo, i da njega njegova želja za primanjem sprečava da to primi, kako će on tada gledati na to? Naravno da mi na ovo treba da gledamo kao na anđela smrti. To jeste, želja za primanjem uzrokuje da nama ne bude dodeljen život!

Kada osoba dođe do toga da realizuje da naš primalac jeste zlo u nama – a ona želi da bude „Izrael”, što znači da neće da izvršava idolopoklonstvo – što je zla inklinacija u čovekovom telu, i sve vreme želi da se pokaje zbog izvršavanja idolopoklonstva, i želi da bude sluga Stvoritelju, u tom stanju, kada želi da izađe iz uprave zle inklinacije – šta ona treba da radi? 

Postoji odgovor naših mudraca (Kidušin 30b): „Tako kaže Stvoritelj Izraelu: ‘Sinovi Moji, Ja sam stvorio zlu inklinaciju, i Ja sam stvorio Toru kao začin. Ako se vi angažujete u Tori, vi nećete biti prepušteni ruci zle inklinacije, kao što je napisano: ‘Ako radite dobro, zar ona neće biti uklonjena?’ A ukoliko se ne angažujete u Tori, bićete prepušteni ruci zle inklinacije, kao što je napisano: ‘Greh čuči pred vratima’”. Drugim rečima, jedino angažovanje u Tori ima snagu da nas izvede iz uprave zle inklinacije i uvede u Keduša. 

Sledi da, u radu, pojedincu koji se angažuje u Tori mora da bude jasna svrha učenja, to jeste, iz kog razloga se on angažuje u Tori. Ovo je tako zato što u Tori postoje dve suprotnosti, kao što su naši mudraci rekli (Joma, 72b): „Rabi Jehošua Ben Levi je rekao: ’Zašto je napisano: ‘I, ovo je zakon koji je Mojsije postavio’? Ako je čovek nagrađen, Tora za njega postaje napitak života. Ako on nije nagrađen, Tora za njega postaje napitak smrti’. Iz tog razloga, kada se čovek angažuje u Tori, on treba da pazi na to da Tora njemu ne donese smrt”.

Međutim, teško je razumeti kako ovde može da postoji takva udaljenost između toga da se bude nagrađen i da se ne bude nagrađen, i to do tačke da oni kažu da ako pojedinac nije nagrađen angažovanjem u Tori, Tora za njega postaje napitak smrti. Zar nije dovoljno to što on nije nagrađen? Zašto je on čak i gori od onoga koji se uopšte ne angažuje u Tori? To jeste, za pojedinca koji se ne angažuje u Tori ne postoji napitak smrti, a onaj koji se angažuje u Tori, zauzvrat za svoj rad dobija smrt. Da li je to moguće? 

Ovo pitanje prezentovano je u Sulam komentari „Uvod u učenje o deset Sefirot” (deo 20, stav 39): „Međutim, njihove reči traže objašnjenje da bi se razumelo kako i čime Sveta Tora postaje napitak smrti za njega. Ne samo da su njegov trud i napor uzaludni, i da on ne prima nikakvu korist od svog truda i napora, već sama Tora i rad postaju napitak smrti za njega. Ovo je zaista zbunjujuće”. 

U Sulam komentari „Uvod u Učenje o deset Sefirot” (stav 101) piše: „Budući da Stvoritelj Sebe skriva u Tori, otuda materija patnje i bola, koje pojedinac iskusi tokom skrivenosti Lica, kod onoga koji je u posedu svega nekoliko grehova i izvršavao je malo Tore i Micvot, nije slična onoj kod onoga koji se intenzivno angažovao u Tori i dobrim delima. Prvi je sasvim kvalifikovan da pohvalno sudi svog Tvorca, da misli da mu je patnja došla zbog njegovih grehova i nedovoljno Tore. Za drugog je, međutim, mnogo teže da pohvalno sudi svog Tvorca”. 

Isto je i sa nama. Budući da Viši hoće da nasladi Njegova stvorenja, da bi se izbegao sram pojedinac treba da ima posude davanja. A, budući da smo rođeni sa željom za primanjem, koja se razmatra za stranog boga, koju mi služimo čak i mimo razuma i koja nas porobljava tako da mi ne možemo da izađemo iz njene uprave, mi treba da verujemo u naše mudrace koji su rekli: „Stvoritelj je rekao: ‘Ja sam stvorio zlu inklinaciju, Ja sam stvorio Toru kao začin‘”.

Ovo je razlog iz kojeg se pojedinac angažuje u Tori, i tada Tora njemu donosi život. Drugim rečima, kroz Toru pojedinac izlazi iz uprave zle inklinacije i postaje sluga Stvoritelju, što znači da je njegova namera jedino to da dȃ zadovoljenje svome Tvorcu. Time, on će biti nagrađen sa Dvekut uz Stvoritelja, to jeste u to vreme, on će prionuti uz Život Živih. Zaista, jedino u ovom stanju, kada pojedinac uči u skladu sa ovim ciljem, Tora za njega postaje napitak života, budući da će kroz Toru on biti nagrađen time da ima „život”.

Ipak, ako se pojedinac ne angažuje u Tori za tu svrhu, kroz Toru koju on uči, želja za primanjem će ojačati i dobiti još veću snagu da ga drži pod svojom upravom. To je zbog toga što njegov primalac uzrokuje da razume da on nije poput drugih ljudi jer, Bogu hvala, on je čovek koji je stekao dobra dela i Toru, i svakako da Stvoritelj njega ne treba da tretira onako kao što tretira obične ljude. Umesto toga, Stvoritelj treba da zna ko je on.

I, kada pojedinac radi u skrivenosti (na neupadljiv način), sigurno je da on ima pretenzije prema Stvoritelju, jer ukoliko pati zbog nečega, on Stvoritelju kaže: „Da li je ovo nagrada za Toru?” Tako, on uvek ima pritužbe protiv Stvoritelja, što se naziva „sumnja u Šehina, Božansko”. Time je on odvojen od Života Živih. 

To znači da, tamo gde je potrebno da oni žude da se ponište pred Stvoriteljem i da žude za tim da sve što rade bude jedino zarad Stvoritelja, oni koji rade za primaoca žele da Stvoritelj služi njima, to jeste da Stvoritelj treba da zadovolji sve što je njihovom primaocu potrebno. Time oni rade suprotno od onih koji kroz svoje angažovanje u Tori hoće da budu nagrađeni tako da imaju „život”.

Iz tog razloga, mi možemo da razumemo ono što smo pitali u vezi sa tim – zašto Rabi Ami kaže: „Tora ne treba da bude data idolopoklonicima”. U radu, ovo se odnosi na ono što je unutar jedne osobe, to jeste kada je ona u stanju idolopoklonika, a razlog zabrane jeste u tome što je to bez svrhe. To je tako zato što, u radu, mi saznajemo da treba da učimo Toru da bismo izašli iz uprave zle inklinacije. Ali, ukoliko osoba neće da se oslobodi ropstva zle inklinacije, zašto joj onda treba Tora? Sledi da, ukoliko bi joj bila data Tora, to bi bilo bez svrhe. To je traćenje truda za onog ko bi je podučavao. 

Isto tako, Rabi Johanan nadodaje na reči Rabi Amija i kaže: „Ne samo da je to bez svrhe, već ako se idolopoklonik angažuje u Тоri, to će mu naštetiti”. On tada rizikuje svoju dušu zbog toga što su idolopoklonici oni koji uče Toru a nemaju cilj da izađu iz uprave zle inklinacije, već hoće da ostanu pod njenom upravom i služe joj voljno. I to je ono što se naziva „idolopoklonstvo”.

Napisano je o tome: „strani bog u čovekovom telu”. Time pojedinac uzima za sebe napitak smrti. Zato je Rabi Johanan rekao: „Idolopoklonik koji se angažuje u Tori mora da umre”. To znači da on rizikuje svoju dušu jer će Tora biti za njega napitak smrti. Međutim, Rabi Meir pita: „Otkuda to da idolopoklonik, koji se angažuje u Tori, mora da umre? Pre će biti da je on kao visoki sveštenik, kao što je rečeno: ’Ako čovek izvršava njih, on će živeti kroz njih’”.

I, mi smo o tome pitali: A) Zašto on (Rabi Meir) kaže da je idolopoklonik poput visokog sveštenika? Nije li običan sveštenik već visoki čin? Uostalom, to je toliko daleko od reči Rabi Johanana koji misli da ovaj (idolopoklonik koji se angažuje u Tori) mora da umre. Tako, šta je razlog za ovoliko preterivanje, te se kaže da je on poput visokog sveštenika? B) Tumáči pitaju kako to Rabi Meir iz stiha (“Ako čovek izvršava njih, živeće kroz njih”) donosi dokaze da se reč „čovek” odnosi i na idolopoklonike, dok Rabi Šimon kaže da „čovek” zapravo znači Izrael, a ne idolopoklonici. 

Kada Rabi Meir kaže: „Idolopoklonik koji se angažuje u Tori”, treba da tumačimo da se to odnosi na ono što smo prethodno objasnili. Rabi Meir je govorio o tome da osoba mora da razume da ona jeste idolopoklonik. To jeste ona treba da vidi da je, od dana kada je rođena pa sve do sada, služila idole, tuđeg boga, to jeste zlu inklinaciju koja je unutar njenog tela. Ona treba da vidi da je zarobljena, da je pod njenom upravom i da nema snagu da se odupre njenoj reči. I, mada osoba svojim umom često i razume da se ne isplati da služi zloj inklinaciji, već da, naprotiv, zla inklinacija treba da služi Keduša (svetost), ona i dalje potčinjava svoj razum i služi joj tako kao da je zapravo razumela da jeste vredno da joj služi.

Kada osoba dođe do toga da razume da nema sile u svetu koja joj može pomoći, i kada vidi da je izgubljena i da će biti odsečena od života zauvek,  tada ona – da bi izbavila sebe iz stanja „zli u svojim životima nazivaju se ’mrtvi’” – počinje da veruje rečima naših mudraca. Oni su rekli: „To je ono što je Stvoritelj rekao Izraelu: ‘Sinovi Moji, Ja sam stvorio zlu inklinaciju, i Ja sam stvorio za to Toru kao začin. Ako se vi angažujete u Tori, vi nećete biti prepušteni njenoj ruci’”.

Za ovakvog idolopoklonika Rabi Meir je rekao da je on poput visokog sveštenika. I, on daje dokaz iz onoga što je napisano: „Ako čovek izvršava njih, on će živeti kroz njih”. I, tumači da ukoliko se pojedinac angažuje u Tori da bi „živeo kroz njih”, i ukoliko je razlog iz kojeg se angažuje u Tori taj da on želi da bude nagrađen životom i da ne bude zao – idolopoklonik, što je tuđi bog u čovekovom telu, već je njegov jedini cilj da bude nagrađen životom – tada ovaj stih: „Ako čovek izvršava njih, on će živeti kroz njih” jeste o njemu. 

Ovo je tako jer ukoliko se on angažuje u Tori, on će biti poput visokog sveštenika. I, ne samo poput običnog sveštenika, već poput sveštenika koji postiže kvalitet Hesed, što se naziva „sveštenik”. To znači da će on biti nagrađen posudama davanja, i isto tako sa Gadlut. Zbog toga on kaže da je ovaj poput visokog sveštenika.

U skladu sa tim, treba da pitamo zašto Rabi Meir kaže: „Čak idolopoklonik”. I objasnili smo da to izgleda suprotno od onoga što su drugi rekli, budući da je ovde idolopoklonik vredan toga da postane poput visokog sveštenika. Možemo objasniti i reći da reč „čak” ukazuje na pojedinca koji je došao do takve niskosti da vidi da je on zaista idolopoklonik, da vidi da on do sada nije ništa stekao u svom životu, već je jedino služio svojoj zloj inklinaciji. Drugim rečima, sve njegove misli i želje bile su jedino u korist primaoca. On nije čak ni dotakao put istine, znači da nije bio u mogućnosti da u Stvoritelja veruje iznad razuma, već je radio jedino u skladu sa onim što mu je njegov razum dozvoljavao da vidi – da će mu upravo to što on radi za razum doneti gorivo da se angažuje u Tori i Micvot. Takvoj osobi Rabi Meir dolazi i kaže: „Nemoj da žališ zbog svoje niskosti. Umesto toga, ti treba da veruješ da čak i kada si došao do tako niske tačke, Stvoritelj i dalje može da te izbavi iz egzila pod čijom si upravom bio sve ovo vreme”. Tako, ovde je rezon suprotan, kao što se kaže: „… čak i ukoliko se čitav svet slaže”.

Međutim, uistinu, jedino sada postoji potreba za Torom. Tek sada pojedinac ima prave Kelim, pravu potrebu da mu Stvoritelj pomogne, budući da je došao do tačke istine, kao što su naši mudraci rekli: „Čovekova inklinacija nadilazi njega svaki dan. I da nije Stvoritelja, on to ne bi prevladao”. Sada on vidi istinu, da mu je  pomoć Stvoritelja zaista potrebna.

Sada možemo da razumemo prethodno pomenute reči Zohara, gde se kaže – izgleda da treba da načinimo tri razabiranja, u radu: 1) idolopoklonici, 2) Jakov, 3) Izrael. Razlika između njih je u tome što je idolopoklonicima zabranjeno da uče čak i doslovnu Toru. I, to učimo iz onoga što je napisano: „On se nije tako ophodio ni sa jednim narodom”. Generalno, dozvoljeno je da se pojedinac podučava specifično onome što je doslovno, što je otkriveno. To se zaključuje iz stiha: „On objavljuje Njegovu reč Jakovu…”, što je niži stepen. I kada je pojedinac na višem stepenu, dozvoljeno je podučavati ga tajnama Tore. To se zaključuje iz stiha: „… Njegove statute i Njegove zakone Izraelu”.

Napisano je u Zoharu, (Jitro deo 69, stav 265 u Sulam komentari): „’Ovako ćeš reći domu Jakovljevom’, tom mestu koje dolikuje njihovom stepenu. ‘I govori sinovima Izraela’, jer su Jakov i Izrael dva stepena. Jakov je stepen VAK, a Izrael je stepen GAR. Međutim, Izrael je nazvan ‘savršenstvo svega’, što znači pokazivati Hohma (mudrost) i govoriti u duhu Hohma”.

U Zoharu je napisano, (Jitro, stav 260): „’Ovako ćeš reći domu Jakovljevom’ što ukazuje na žensko, ‘I govori sinovima Izraela’ što ukazuje na muško”. Isto tako, napisano je u Zoharu  (Jitro, stav 261): „’Ovako ćeš reći domu Jakovljevom’ što ukazuje na stranu Din (sud), žensko. A u ‘govori sinovima Izraela’, kao što je rečeno: ‘I on će govoriti njima svoj zavet’, reč govoriti ukazuje na Rahamim (milost) za sinove Izraela, što znači muško, što dolazi sa strane Rahamim. Zbog toga se u odnosu na njih navodi ‘govori’”.

Mi iz reči Zohara (u Parašat Aharei), treba da razumemo razliku između stepena Jakov i stepena Izrael: 1) stepen Jakov je ispod, na kojem pojedinac uči doslovno; 2) stepen Izrael je iznad, na kojem pojedinac uči tajne Tore. 

Napisano je u Zoharu  (Jitro, stav 260): „Jakov je aspekt – žensko, Izrael su aspekt – muško”. Kaže se (stav 261): „Jakov je sa strane Din, zbog čega se kaže ‘reci’, a Izrael je Rahamim, jer je ‘govori’ Rahamim”. Kaže se (stav 265): „Jakov se razmatra za VAK, a Izrael se razmatraju za GAR. Zbog toga je napisano: ‘I govori sinovima Izraela’, što znači ispoljavati Hohma (mudrost) i govoriti u duhu Hohma, jer  govor ukazuje na Hohma”.

Prvo ćemo objasniti tumačenje Zohara u vezi sa razabiranjem Jakova. Kaže se: 1) VAK, 2) žensko, 3) Din, 4) otkriveni stepen, niži stepen, doslovno.

Redosled u radu, koji pojedinac započinje da bi postigao cilj, jeste – da pojedinac zna svoje stanje u radu Stvoritelja, i šta je cilj koji on mora da postigne. Drugim rečima, šta je savršenstvo koje pojedinac mora da postigne? 

Prvo stanje jeste stanje u kojem osoba treba da zna da je ona „idolopoklonik”. To je zla inklinacija koja postoji u čovekovom telu. Ovo se naziva: „strani bog” ili „tuđi bog”. Tada osoba treba da razjasni svoje istinito stanje, to gde ona uistinu jeste – zapravo treba da razjasni da je ona u stanju „idolopoklonik”.

Međutim, pojedinac treba da načini velike napore da bi video istinu, jer nije moguće da se postigne istina, osim kroz Toru i rad, kao što su naši mudraci rekli: „Iz Lo Lišma (ne za Njeno ime), on dolazi do Lišma (za Njeno ime)”. Kada je pojedinac u Lo Lišma, i napreže se u Tori i radu, shodno ljudskoj prirodi, on posmatra i ljude u svom okruženju, i vidi da nema drugih ljudi koji su poput njega, koji radu Stvoritelja posvećuju toliko mnogo sati. 

U tom stanju, on se oseća superiornim u odnosu na druge i to uzrokuje da zaboravi cilj, to jeste da je za njega važno to da postigne Lišma. To je zbog toga što su ljudi spolja uzrokovali da on sebe vidi kao celovitog i takav osećaj sopstvene celovitosti jeste razlog iz kojeg on ne može da oseti da je zapravo lišen glavnog cilja – da postigne Lišma.

To je naročito tako ukoliko oni spoljašnji njega poštuju kao nekoga ko je sluga Stvoritelju. Zaista, na ovaj način, svi ljudi koji ga poštuju u njega instaliraju svoja gledišta, tako da on veruje u ono što oni misle o njemu, da je on čovek pun vrlina i bez ikakvih mana. U skladu sa tim, kako je uopšte moguće da pojedinac o sebi kaže da je on u stanju – idolopoklonik, to jeste da još nije obrezan? Sledi da je to što on prianja uz mase, i što oni prianjaju uz njegovu Toru i njegov rad, njemu donelo osećaj da je celovit. U radu, ovo se naziva „hvat za spoljašnje”.

I, šta on gubi time što se drži za njih? Odgovor je – ovaj hvat je razlog zašto on ne može da vidi svoje pravo stanje, da je on još u stanju idolopoklonik, i razlog iz kojeg on ne traži savet kako da izađe iz uprave zla.

Drugo stanje pojedinca je stanje kada je on obrezan. „Obrezivanje” znači da on odseca kožicu. Kožica su tri nečiste Klipot (ljuske) nazvane „Olujni vetar”, „Veliki oblak” i „Bukteća vatra” i želja za primanjem dolazi odatle.

Međutim, nije u snazi pojedinca to da on odseče ovu kožicu. Baal HaSulam je o tome rekao da  Stvoritelj treba da pomogne da bi pojedinac bio u stanju da odseče kožicu. Napisano je o tome: „I, načinio je savez sa njim”. I, „… sa njim” znači to da je Stvoritelj njemu pomogao. Ipak, na pojedincu je da počne.

Međutim, ukoliko kažemo da pojedinac  ne može sam sebe da obreže, zašto onda on treba da počne, jer kažemo da ne može da završi? Čini se kao da je njegov rad uzaludan. Međutim, znano je da nema Svetlosti bez Kli (posuda), a Kli se naziva „nedostatak”, budući da tamo gde nema nedostatka, nema ispunjenja.

Tako, to da pojedinac mora prvo da počne, odnosi se na njegov nedostatak a ne na ispunjenje. Tako, kada kažemo „početak”, to se odnosi na pripremanje potrebe i nedostatka. Nakon toga, Stvoritelj dolazi i daje ispunjenje za nedostatak. Ovo se naziva: „I, načinio je savez sa njim”, što je da njemu Stvoritelj pomaže .

Ovo se isto tako razmatra za desnu liniju, što je značenje za „Otac daje belo”, kako je objašnjeno u Talmud deset Sefirot. To znači da kada sija viša Svetlost, znači Ohr Hohma, koja se naziva Aba (otac), tada je moguće da se vidi istina, to da je kožica – želja za primanjem, nešto loše. Jedino tada pojedinac dolazi do toga da realizuje da treba da odbaci samoljublje. I pomoć koju pojedinac prima od Stvoritelja jeste da on dođe do toga da prepozna svoje zlo.

Drugim rečima, pre nego što pojedinac dođe do odluke da nije vredno služiti primaoca, on ne može da koristi posude davanja, jer je jedno suprotno drugom. Iz tog razloga, pojedinac mora da se obreže i tada on može da preuzme na sebe želju za davanjem. 

Sledi da uklanjanje kožice, pod nazivom „obrezivanje”, dolazi uz pomoć od Gore. Drugim rečima, to je precizno tada kada viša Svetlost sija tako da pojedinac vidi svoju niskost, to da on ne može da primi ništa zbog nejednakosti forme. U svetovima, to se naziva „Otac daje belo”. 

I, nakon što pojedinac dođe do toga da prepozna svoje zlo, stiže druga ispravka: on počinje da radi da bi davao. Ali, i to, takođe, zahteva pomoć od Gore. To se naziva „Njegova majka daje crveno”. U Talmud deset Sefirot, on tumači da se to odnosi na želju za davanjem. Sledi da su i snaga da se poništi želja za primanjem i snaga da se mogu izvršavati dela davanja date od Gore. Drugim rečima, pomoć dolazi od Gore.

To donosi pitanje: „Šta daje niži?” Rečeno je da niži mora da počne. Tako, čime on to počinje, da bi mu, nakon toga, Stvoritelj dao neophodnu pomoć?

Kao što je rečeno, jedino što niži može Stvoritelju da dâ jeste nedostatak, da bi Stvoritelj imao mesto koje može da ispuni. Drugim rečima, pojedinac koji želi da bude sluga Stvoritelju, i ne idolopoklonik, mora da dođe do toga da oseti svoju niskost. Do stepena u kojem on to oseća, on postepeno, unutar sebe, razvija bol zbog toga što je poput zveri uronjen u samoljublje, i ni na koji način ne pripada razabiranju – ljudsko.

Ipak, iako pojedinac ponekad vidi svoju niskost, on ne brine što je uronjen u samoljublje, i on svoju niskost ne oseća do stepena u kojem može da vidi da jedino Stvoritelj može da ga izbavi iz tog stanja.

U tom stanju, pojedinac treba sebi da kaže: „Ja nisam ganut time što sam poput zveri, i što radim samo zverska dela, i jedino o čemu brinem jeste to da od Stvoritelja tražim da mi dâ da u korporalnim zadovoljstvima osećam više užitaka, i osim toga nemam nikakvih drugih želja”. Kada je u tom stanju, pojedinac sebi treba da kaže da je on sada u nesvesnom stanju. I, ukoliko u tom stanju on ne može da moli Stvoritelja da mu pomogne, postoji samo jedan savet: da se poveže sa ljudima za koje veruje da oni imaju osećaj nedostatka, sa onima koji su u niskosti i koji od Stvoritelja traže da ih približi, da ih izbavi iz stanja nevolje, i da ih iz tame dovede do Svetlosti, iako ni oni još nisu izbavljeni.

Nakon toga, pojedinac treba da kaže: „Naravno da oni još nisu kompletirali svoj nedostatak, nazvan ‘potreba da se bude izbavljen iz egzila’. Međutim, oni su verovatno prešli veliki deo puta do toga da osete stvarni nedostatak”. Otuda, pojedinac od njih može da primi njihov osećaj, to jeste da oseti bol jer je u niskosti. Međutim, pojedinac može da primi uticaj društva jedino ukoliko je povezan sa društvom, to jeste ukoliko ih on ceni. U meri u kojoj on ceni društvo, on od njih može i da primi uticaj, lako – jednostavno prianjanjem uz njih.

Sledi da se u stanju dva (stepen Jakov), kada je pojedinac već obrezan i kada je prošao kroz dva razabiranja – 1) uklanjanje zla, to jeste poništavanje posuda primanja, i 2) postizanje posuda davanja – razmatra da on sada prima stepen VAK. I razmatra se da je to pola stepena, budući da kompletan stepen znači to da on već može da koristi posude primanja da bi davao.

I, budući da je on tek nakon obrezanja postigao posude davanja zarad davanja, to se razmatra tek za nivo VAK. Ovo se naziva „nivo Jakov”. I, to se takođe naziva i „žensko”, kao što je u: „Njegova snaga je slaba, poput ženskog”, što znači da on ne može da nadiđe i da se usmeri zarad davanja, osim kroz posude davanja (nema još nivo  primanja zarad davanja).

Ovaj stepen se takođe naziva i Din. To znači da još postoji Midat ​​ha Din (kvalitet suda) nad posudama primanja, a to znači da je zabranjeno koristiti ih, budući da pojedinac još ne može (sa njima) da se usmeri da bi davao. To se, isto tako, naziva „otkriveni stepen”, a to znači da postoji još neki stepen skriven od njega. To se takođe naziva „nizak stepen”, to jeste pojedinac zna da postoji i viši stepen, koji je skriven od njega. I mi sve to treba da znamo da bismo znali da ima još mnogo rada koji treba da bude izvršen, to jeste da još treba da postignemo i viši stepen.

Ovaj stepen se isto tako naziva „doslovno”, jer je pojedinac, nakon što je obrezan sada postao „samo Židov”. Drugim rečima, pre nego što je obrezan on je bio idolopoklonik, a sada je jednostavno „Židov”. 

I naziva se i „Jakov”, kao što je napisano: „Ovako ćeš reći domu Jakovljevom”, gde „reći”, ukazuje na – mekim rečima, jer stepen Jakov je stepen na kojem je moguće raditi jedino sa posudama davanja, koje su čiste Kelim. I to je razlog iz kojeg se kaže „reći”, što ukazuje na – mekim rečima.

To nije tako u vezi sa razabiranjem „Izrael”. Zohar tumači da je Izrael: 1) stepen GAR, savršenstvo svega; 2) muško; 3) Rahamim (milost); 4) visoki, skriveni stepen, tajne Tore. 

Objasnićemo ovo jedno po jedno.

1) Stepen GAR: svaki stepen sadrži deset Sefirot, koji se dele na Roš i Guf (glava i telo), Roš se naziva GAR, što znači Keter-Hohma-Bina, i Guf se naziva ZAT. To su dve polovine stepena. Tako, VAK se razmatra za „nizak” stepen, i GAR se razmatra za „visok” stepen. Znano je da se stepen VAK naziva „pola stepena”, i to je znak da je GAR odsutan. A kada kažemo „stepen GAR”, to znači da tu postoji kompletan stepen, i pravilo je da kada su dva stepena zajedno, imenuje se viši a uključen je i niži. Zbog toga Zohar naziva  „Izrael” – savršenstvo svega.

2) Stepen muško: svaki stepen sadrži dve vrste Kelim: Zah (čist/fin) – što su posude davanja i Av (grub), što su posude primanja, koje je moguće koristiti jedino ukoliko se nad njih postavi namera zarad davanja. I budući da to da se daje jeste protivno prirodi, potreban je veliki napor uz mnogo snage usmerene protiv prirode. I, kada pojedinac može da nadiđe samo fine Kelim to se naziva „žensko”, što ukazuje na to da je njegova snaga slaba poput ženske. Ali, kada on može da nadiđe takođe i posude primanja, on se naziva „čovek”, „muško”, „jak”. I, budući da se Izrael razmatra za GAR, za savršenstvo svega, za korišćenje posuda primanja, i Izrael se takođe razmatra za „muško”.

3) Stepen Rahamim (milost): budući da su nad posudama primanja postavljeni Cimcum (ograničenje) i Din (sud), njih je zabranjeno koristiti osim ukoliko pojedinac to može da izvršava zarad davanja. I kada pojedinac posude primanja ne može da usmeri da budu zarad davanja, tada nad njima postoji Din i zabranjeno ih je koristiti. Zato se žensko naziva Din.

Međutim, „muško” znači to da pojedinac može da nadilazi, to jeste da daje koristeći posude primanja, i tada se Din sa njih uklanja. Pojedinac koristi posude primanja da bi davao i ovo se naziva Rahamim (milost). I razmatra se da je tada postojeći Din (sud) ublažen kvalitetom Rahamim (milost). I sada pojedinac prima sa namerom da daje, što je stepen – primanje zarad davanja. Ovo su razlozi iz kojih se „muško” naziva Rahamim (milost).

To znači da se muško (Zahar) naziva Rahamim i ne Din, o tome je u Zoharu (stav 261) napisano: „Ovako ćeš reći domu Jakovljevom” i reći jeste sa strane Din. I napisano je: „Govori sinovima Izraela” i govori jeste sa strane Rahamim.

RAŠI tumači da stih: „Ovako ćeš reći domu Jakovljevom” znači „žensko, reci njima mekim rečima. A ‘govori sinovima Izraela’, jeste muško, i reči su tvrde kao tetive” (knjiga Ime Mekhilta – tumačenje na deo Izlazak).

Mi treba da tumačimo reči „… žensko, reci njima mekim rečima”. Prethodno je spomenuto da se aspekt „žensko” odnosi na one koji nemaju mnogo snage da nadilaze, osim jedino nad finim Kelim. To je nazvano „meko”, i „meko” znači da – nije tako teško da se nadilazi kada su u pitanju posude davanja, (dok je posude primanja „teško” nadići, a reč „teško” na hebrejskom je ista reč kao i reč „tvrdo” kao u „…reči su tvrde kao tetive”).

No, posude primanja je veoma teško nadići. Zato je za „muško” što su oni koji su u stanju „muško”, koji imaju snagu da nadilaze, dat rad na onome što je „tvrdo” poput tetiva i što se odnosi na posude primanja. Ali zašto Zohar piše da „muško” jeste svojstvo Rahamim (milost)? Jer se kaže i: „Tako tvrdo kao tetive”, a tvrdo znači Din (sud), a ne Rahamim (milost). Otuda, s jedne strane, kaže se da „muško” znači tvrdo kao tetive, a sa druge strane se kaže da je „muško” svojstvo Rahamim (milost). 

Mi treba da tumačimo da „muško” jesu oni koji imaju snagu da nadilaze takođe i posude primanja, koje je teško nadilaziti. I, kada oni nadilaze posude primanja, nazvane Midat​​ha Din (kvalitet suda) koji je nad njima, tada na tom mestu postoji Rahamim (milost) a ne Din. Ali, za „žensko”, što su oni koji nemaju snagu da nadilaze posude primanja, nad njima je Midat​​ha Din, to jeste zabranjeno je koristiti posude primanja.

4) Visok i skriven stepen, koji se razmatra za „tajne Tore”. Ovde „skriven” znači da čak i ukoliko je pojedinac već obrezan i ukoliko je već nagrađen doslovnim, i naziva se „samo Židov”, što je da je on došao do stanja u kojem ne izvršava idolopoklonstvo već služi Stvoritelju, Svetlost Hohma, koja se otkriva nad posudama primanja, za njega je još skrivena.

Ali za osobu koja je nagrađena najvišim razabiranjem, i koja je kvalitet „muško” i ima snagu da nadilazi i posudama primanja takođe, nad ovim posudama primanja pojavljuje se Svetlost Hohma, nazvana „tajne Tore”. Zbog toga Zohar kaže (stav 265): „… govori sinovima Izraela”, znači pokaži Hohma i govori u duhu Hohma, jer „govorenje” ukazuje na Hohma, kao što je napisano: „I, On će objaviti njima Njegov savez”.

Sledi da kada se kaže – idolopoklonike je zabranjeno podučavati Tori, to, u radu, treba da tumačimo, kao: „Nije moguće idolopoklonike podučaviti Tori”. Kao što je Baal HaSulam rekao, da kada se govori u okvirima rada, tamo gde piše „zabranjeno”, to znači „nije moguće”. Ali, nakon što je pojedinac obrezan, postoje dva stepena – viši i niži – znači doslovno i skriveno.

Link - The Severity of Teaching Idol Worshipers Torah