U SKLADU SA ONIM ŠTO JE OBJAŠNJENO O "VOLI SVOGA BLIŽNJEG KAO SEBE SAMOG"

 

U skladu sa onim što je objašnjeno o „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog”

Članak broj 7, 1984. godina

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

U skladu sa onim što je objašnjeno, u pravilu „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog”, sadržani su svi detalji ostalih 612 Micvot [zapovesti]. To je kao što su naši mudraci rekli: „Ostalo su komentari; idi i uči”. Ovo znači da ćemo držanjem preostalih 612 Micvot biti nagrađeni i pravilom „Voli svoga bližnjeg”, i sledeći to, ljubavlju Boga. 

Prema tome, šta nam ljubav prijateljā daje? Napisano je da kad se nekoliko prijatelja okupi, budući da svaki od njih ima samo malu silu ljubavi bližnjih – znači da oni imaju samo potencijal da sprovode ljubav bližnjih – kada je primenjuju oni se sete da su odlučili da se odreknu samoljublja u korist ljubavi bližnjih. Ali, zapravo, pojedinac u praksi vidi da ne može da se odrekne nikakvog zadovoljstva želje za primanjem zarad koristi  drugoga, čak nimalo. 

Međutim, kada se okupi nekolicina ljudi koji su saglasni s tim da moraju da postignu ljubav bližnjih, i kada svako poništi sebe pred drugim, tada su oni svi uključeni jedan u drugog. Tako se tu u svakom pojedincu akumulira velika sila, u skladu s veličinom društva. I, tada svako od njih može da izvršava zapovest “Voli svoga prijatelja”.

Tako, šta nam daju detalji ostalih 612 Micvot, za koje smo rekli da su tu da bi se držalo pravilo “ljubav prijateljā”? I, vidimo da i u realnosti postoji ljubav prijateljā i među sekularnima. I oni se okupljaju u raznim društvima i imaju ljubav prijateljā. Šta je onda razlika između religioznih i sekularnih?

Stih kaže (Psalmi Davidovi, 1), „... niti je sedeo na mestu podrugljivog”. Moramo da razumemo zabranu – „mesto podrugljivog”. Kad pojedinac kleveće ili govori prazne reči, tada to nije zabranjeno zabranom – „mesto podrugljivog”. Otuda, šta nam daje zabrana – „mesto podrugljivog”?

KAKO DRŽANJE TORE I MICVOT PROČIŠĆAVA SRCE

 

Kako držanje Tore i Micvot pročišćava srce?

Članak br. 8, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Pitanje: Da li i držanje Tore i Micvot zarad primanja nagrade, takođe, pročišćava srce? Naši mudraci su rekli: „Ja sam stvorio zlu inklinaciju; Ja sam stvorio začin Tore“. Ovo znači da to zaista pročišćava srce. Ali, da li je to specifično tako kada pojedinac ne teži da primi nagradu, ili to isto tako pročišćava srce ako pojedinac radi da bi primio nagradu?

Odgovor: U spisu „Uvod u Knjigu Zohar“ (stav 44) napisano je: „Kada pojedinac počinje da se angažuje u Tori i Micvot, čak i bez ikakve namere, znači bez ljubavi i straha, koji su primereni kada se služi Kralju, čak i u Lo Lišma (ne u Njeno Ime), tačka u srcu pojedinca počinje da raste i da pokazuje svoju aktivnost. To je otuda što Micvot ne zahtevaju nameru, te čak i akcije bez namere mogu da pročiste nečiju želju za primanjem, ali u njenom prvom stepenu, nazvanom ‘nepokretan’. I, do stepena do kojeg pojedinac pročisti nepokretan deo svoje želje za primanjem, on postepeno gradi 613 organa tačke u srcu, što je stepen – nepokretan od Nefeš de Keduša (svetost)“. Prema tome, mi vidimo da držanje Tore i Micvot, čak i Lo Lišma, pročišćava srce.  

Pitanje: Da li je put držanja Tore i Micvot na način – ne primati nagradu za sebe, namenjen jedino odabranoj nekolicini? Ili, da li bilo ko može da ide ovim putem držanja Tore i Micvot na način – ne primati nagradu za sebe, čime bi oni bili nagrađeni sa Dvekut (prianjanje) uz Stvoritelja?

Odgovor: Mada se želja za primanjem za sebe i pojavila u Misli stvaranja, data je ispravka da bi duše ovo ispravile tako da to bude sa namerom zarad davanja, što znači da ćemo držanjem Tore i Micvot obrnuti našu želju za primanjem tako da ona bude zarad davanja. Ovo je dato svakome, bez izuzetka, jer svakome je dat ovaj lek, ne nužno odabranoj nekolicini.

ČOVEK UVEK TREBA DA PRODA GREDE SVOJE KUĆE

 

Čovek uvek treba da proda grede svoje kuće

Članak br. 9, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

„Rabi Jehuda je rekao: ‘Rav je rekao: ‘Čovek uvek treba da proda grede svoje kuće i obuje cipele na svoja stopala’’” (Šabat, 129). Treba da razumemo šta precizno jesu – grede čovekove kuće, i u čemu je važnost cipela, do tačke da je zbog toga vredno da on proda grede svoje kuće i bude u mogućnosti da obuje cipele na svoja stopala. 

Ovo treba da tumačimo, u radu. Reč Korot [grede] čovekove kuće potiče od reči Mikre [incident/događaj], što je sve ono što osoba iskusi u svom domu. Pod reči „čovek” mi podrazumevamo dva razabiranja – njegovo znanje, što je um, i njegove osećaje, što je ono što on oseća u svom srcu – bilo da je to dobro ili loše.

Ovi incidenti, koje iskusimo, bude pitanja iz svakodnevnog života. Ta pitanja se tiču i odnosa između osobe i njenog Stvoritelja, i između osobe i njenog prijatelja.

Pitanja između osobe i Stvoritelja jesu: osoba ima pritužbe da Stvoritelj ne zadovoljava sve njene potrebe. Drugim rečima, Stvoritelj treba osobu da ispuni onim što osoba misli da joj je potrebno, jer pravilo je da Dobro čini dobro. I, ponekad osoba misli – da je njena situacija uvek lošija nego što je to kod drugih ljudi, koji su na višem stepenu nego što je ona.

Sledi da je osoba tada u stanju koje se naziva „špijuni” – što su oni koji klevetaju Proviđenje – jer ona ne oseća užitak i zadovoljstvo u svom životu i teško joj je da kaže: „Jedino će me dobrota i milost pratiti u svim danima mog života”. Tako, u to vreme ona je u stanju „špijuni”.

Naši mudraci su o tome rekli (Berahot [Blagoslovi], 54): „Čovek mora da blagoslovi za loše kao što blagoslovi za dobro”, budući da je osnova judaizma izgrađena na veri iznad razuma. Ovo znači da ne treba da se oslanjamo na ono što intelekt nalaže osobi da misli, govori, i radi, već na veru u dobronamerno, Više Proviđenje. I, precizno kroz opravdavanje Proviđenja, osoba biva nagrađena time da oseti užitak i zadovoljstvo.

Baal HaSulam je dao alegoriju o osobi koja je imala pritužbe i zahteve Stvoritelju da On nije ugodio svim njenim željama. To je poput osobe koja ide ulicom s malim detetom, i dete gorko plače. Svi ljudi na ulici gledaju oca i misle: „Kako je okrutan ovaj čovek, koji može da sluša svog sina dok plače i da ne obraća pažnju na to. Detetov plač čini da je čak i ljudima na ulici žao deteta, ali ne i ovom čoveku koji je njegov otac. I, postoji pravilo: 'Kao što otac ima sažaljenje za svoju decu'”.

O VAŽNOSTI DRUŠTVA

 

O važnosti društva

Članak broj 12, 1984. 

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Znano je da je osoba uvek među ljudima koji nemaju povezanost s radom na putu istine, ali, nasuprot tome, oni uvek pružaju otpor onima koji idu putem istine. I, budući da se misli ljudi mešaju, gledišta onih koji se protive putu istine šire se i kroz one koji imaju neku malu želju da idu putem istine.

Otuda, za te ljude nema drugog saveta osim da za sebe uspostave odvojeno društvo, koje bi bilo njihov okvir, to jeste, odvojeno društvo koje se neće mešati s drugim ljudima čija se gledišta razlikuju od gledišta tog društva. I, oni stalno unutar sebe treba da pobuđuju pitanje svrhe društva da ne bi pratili većinu, zato što praćenje većine jeste u našoj prirodi.

Ukoliko se ovo društvo izoluje od ostalih ljudi, i ako ovi ljudi iz društva, u pogledu na duhovna pitanja, nemaju povezanost s drugim ljudima, i ako je njihov kontakt s njima jedino oko korporalnih pitanja, oni se neće mešati s njihovim gledištima, i tako, oni neće mešati mišljenja u vezi sa religijskim pitanjima. 

Ali, kada je pojedinac među religioznim ljudima i počne da razgovara i da se raspravlja s njima, on svoja gledišta meša s njihovim gledištima. Njihova gledišta podsvesno prodiru u njegov um u takvoj meri da on neće biti u stanju da razabere svoja sopstvena gledišta od onih koja je primio od ljudi s kojima se povezao.. 

Zato, pojedinac treba da se izoluje od drugih ljudi po pitanjima rada na putu istine.To je zato što put istine zahteva stalno jačanje, budući da je suprotan gledištu sveta. Gledište sveta je znanje i primanje, dok je gledište Tore vera i davanje. Ukoliko pojedinac skrene odatle, odmah zaboravlja sav rad na putu istine i pada u svet samoljublja. Jedino iz društva u formi “Oni pomogoše svakom svom prijatelju” svaka osoba u društvu zaista prima snagu da se suprotstavi gledištu sveta. 

PONEKAD SE DUHOVNO NAZIVA "DUŠA"

 

Ponekad se duhovno naziva „duša”

Članak broj 13, 1984. godina

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Moramo da razumemo zašto se duhovno ponekad naziva „duša” [heb: Nešama], kao kada se kaže „telo i duša”, a ponekad se duhovno naziva i Nefeš [duša], kao u „I, voli Gospoda Boga svoga svim svojim srcem i svom svojom dušom”. 

Kada govorimo o duhovnom, obično govorimo o najvišem razabiranju duhovnog, što je Nešama. To je tako da bi pojedinac znao da je za njega već spreman visok stepen – Nešama, i da bi on u svom srcu pobudio želju da to postigne i da razmišlja o tome šta je razlog iz kojeg on to još nije postigao. Tada će on doći do toga da zna da sve što nama treba da bismo postigli duhovno jeste jednakost forme.

Telo se rađa s prirodom samoljublja (ego), čija je forma suprotna formi Stvoritelja, budući da je Stvoritelj isključivo davalac. Otuda, pojedinac treba da pročisti svoje telo i da postigne jednakost forme sa Stvoriteljem, tako da će i on, takođe, hteti jedino da daje. Time će on biti u mogućnosti da postigne ovaj visoki stepen – Nešama. To je razlog zašto uvek kažemo telo [Guf] i duša [Nešama].

Ali, što se tiče redosleda rada, nakon stepena – telo, sledi stepen – Nefeš. Zato spis kaže: „I, voli Gospoda svoga Boga svim svojim srcem i svom svojom dušom [heb: Nefeš]”, jer to je sledeći stepen nakon stepena – telo.

Zato spis kaže „... svim svojim srcem”, a potom „... svom svojom dušom”. Drugim rečima, pojedinac mora da bude voljan da Stvoritelju dȃ sve što ima. Ali, kasnije, ukoliko postigne viši stepen, znači Ruah [duh], a zatim Nešama, on i dalje treba da bude voljan da sve dȃ Stvoritelju. Ali, tekst počinje prvim stepenom koji dolazi nakon stepena – telo. 

Sve što čovek ima mora da dȃ Stvoritelju. To znači da on ništa ne radi za svoju ličnu korist. Umesto toga, sve je zarad Stvoritelja. Ovo se razmatra za to da su sva njegova dela jedino zarad davanja, dok on sebe ne razmatra uopšte. Umesto toga, sve je zarad Stvoritelja.

PITANJE DAVANJA

 

Pitanje davanja

Članak broj 16, 1984. godina 

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Objašnjenje materije davanja. Kada pojedinac služi nekoga koga svet razmatra za važnog, ta važna osoba ne treba da ga nagradi za njegovo služenje. Tačnije, sámo to služenje važnoj osobi on razmatra tako kao da ga je ta važna osoba već nagradila. To znači da, ukoliko pojedinac zna da je ta osoba važna on već uživa u služenju i ne treba mu nikakva nagrada za njegovo služenje. Umesto toga, služenje samo po sebi je njegovo zadovoljstvo. 

Međutim, ukoliko pojedinac služi običnu osobu, on ne uživa u služenju i mora da bude nagrađen za služenje. To jeste, ukoliko on vrši isto ovakvo služenje za važnu osobu, njemu ne treba nagrada. 

Na primer, neka važna osoba dolazi avionom, i nosi mali kofer, i mnogo ljudi čeka njen dolazak, a važna osoba daje svoj kofer nekome da ga ponese do automobila kojim će se odvesti do kuće. Za ovu uslugu važna osoba hoće da mu dâ, recimo, sto dolara. On će sigurno odbiti da primi to od nje zato što je zadovoljstvo koje izvlači iz svog služenja veće od sto dolara koje mu ona daje. 

Ali, da je ova osoba neka obična osoba, on joj ne bi služio čak ni za novac. Umesto toga, rekao bi joj: „Ima nosača ovde; oni će poneti tvoj kofer do automobila. Što se mene tiče, ispod mog nivoa je da ti služim. Ali, pošto je to posao nosača, oni će biti srećni da ti služe ako ih platiš”. 

Sledi da ista radnja može da se izvede na potpuno različite načine, i da izvršenje zavisi od toga o kome se radi. To zavisi jedino od važnosti te osobe u očima pojedinca, to jeste, šta on oseća u vezi sa veličinom te osobe. Nije bitno da li on sam razume da je ta osoba važna ili mu drugi oko njega govore da je ta osoba važna; ovo mu već daje snagu da joj služi bez potrebe za bilo kakvom nagradom.

U skladu s prethodnim treba da razumemo šta je istinska namera onoga koji služi važnu osobu. Da li je njegova namera da uživa služeći je, jer on to razmatra velikom privilegijom? Ili, da li je to zato što on izvlači veliko zadovoljstvo iz toga što je služi? Iz kojeg izvora njemu dolazi zadovoljstvo od služenja važnoj osobi? On to ne zna. Međutim, on vidi nešto prirodno – da je ovde uključeno veliko zadovoljstvo – te on hoće da joj služi. 

O VAŽNOSTI PRIJATELJA

 

O važnosti prijatelja

Članak br. 17, deo 1, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Važnost prijatelja u društvu i kako da ih cenimo, znači to sa kakvom vrstom važnosti svako treba da gleda na svog prijatelja. Zdrav razum nalaže da ukoliko pojedinac sudi svog prijatelja tako da je prijatelj na nižem stepenu od njegovog, taj pojedinac će hteti svog prijatelja da uči kako da se bolje ponaša od toga kako se ponaša. Otuda, ovom pojedincu njegov prijatelj ne može da bude prijatelj, jer on njega vidi kao učenika. 

A ukoliko pojedinac vidi svog prijatelja kao da je na višem stepenu od onog na kojem je on, i vidi da od njega može da stekne dobre kvalitete, tada njegov prijatelj može da bude njegov rav, ali ne i njegov prijatelj.

Ovo znači da precizno tada kada pojedinac vidi svog prijatelja tako da je i on na stepenu koji je jednak njegovom, on njega može da prihvati za prijatelja i da se poveže s njim. To je tako jer „prijatelj” znači to da su obe strane u istom stanju. To je ono što zdrav razum nalaže. Drugim rečima, oni imaju ista gledišta i, otuda, odlučuju da se povežu. Tada, oboje deluju prema cilju koji oboje žele da postignu.

To je poput dva prijatelja istomišljenika koji zajedno rade posao kako bi ostvarili profit. U toj situaciji, oni osećaju da imaju jednake snage. Ali, ako bi jedan od njih osetio da je sposobniji od drugog, on ne bi hteo da ovog drugog prihvati kao jednakog partnera. Umesto toga, oni bi načinili proporcionalno partnerstvo u skladu sa snagom i kvalitetima koje jedan ima nad drugim. U tom stanju, partnerstvo je trideset tri ili dvadeset pet posto partnerstvo, i ne može da se kaže da su oni jednaki u poslu.

Ali, kada je u pitanju ljubav prijateljā, što je kada se prijatelji povežu da načine jedinstvo među sobom, to eksplicitno znači da su oni jednaki. Ovo se naziva „jedinstvo”. Na primer, ako oni rade posao zajedno, a kažu da dobit neće biti jednako podeljena, da li se to naziva „jedinstvo”? Jasno, rad u ljubavi prijateljā treba da bude takav da oni podjednako kontrolišu sve dobiti i posedovanja koje ljubav prijateljā donosi. Oni ne treba ništa da kriju ili skrivaju jedan od drugog, već bi sve trebalo da bude u ljubavi, prijateljstvu, istini i miru.